Vučićeve fabrike baterija i automobila – velelepne i neostvarive

Ili je posedovanje rude litijuma koji se koristi u baterijama dovoljan argument da proizvođači baterija u Srbiji otvore fabriku i ako se to desi da bude dovoljan razlog da za njima dođe i proizvođač električnih automobila? Prema mišljenju stručnjaka, to bi bilo sjajno za srpsku ekonomiju, ali i malo verovatno.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izašao je sa nekim projekcijama koje skoro deluju suviše dobro da bi bile stvarne.

„Kod nas ne dolazi u obzir da se radi samo rudarenje. Proizvodnja bi krenula tek 2026. godine, a 56 godina bismo mogli da imamo „majning“ i „rifajning“, a istovremeno bi, samo da to imamo, godišnji prihodi bili 600 miliona evra. Zamislite da imate samo 50 miliona evra više da date Loznici i Krupnju“, rekao je predsednik Srbije. Pa kao da tih 600 miliona nije dovoljno primamljivo, napravio je još jedan korak sa procenom da bi godišnje prihodi samo od baterija i katoda bili 3,4 milijarde evra, naravno ako bismo napravili i fabriku baterija. A kada već nju imamo, zašto se onda i ceo električni automobil ne bi pravio ovde.

„Tražićemo da dođe jedan od najvećih proizvođača automobila i da ovde proizvodi e-vozila. Ne damo sirovine van naše zemlje. Radite katode, baterije, ali i vozila u Srbiji. Uticaj na BDP godišnje bi bio 10,3 milijarde evra, a ukupni prihodi bi bili neverovatnih 19,7 milijardi evra na godišnjem planu“, rekao je Vučić uz napomenu da sve mora biti urađeno tako da ne ugrožava građane i sredinu.

Nema sumnje da su električni automobili budućnost transporta, posebno što veliki broj evropskih zemalja planira zabranu motora sa unutrašnjim sagorevanjem već od 2030. ili 2035. godine, što će sasvim sigurno povećati tražnju za litijumom s obzirom da su u ovom trenutku litijum-jonske baterije dominantna tehnologija.

Osim toga, nema ni sumnje da se u Srbiji nalazi ogromno nalazište minerala jadarit u kom se nalazi litijum i to prema procenama 158 miliona tona te rude u vrednosti od 56 milijardi dolara. Međutim, koliko je izvesno da bi u nekom neodređenom trenutku u budućnosti taj litijum mogao da doprinosi srpskoj ekonomiji sa oko 20 odsto sadašnjeg BDP-a?

Milorad Filipović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ističe da bi bio veoma srećan da se to desi, ali i da je to teško ostvarivo.

„Najnovije tehnologije uvek se drže u matičnoj zemlji, a izvoze se prevaziđene tehnologije čiji su efekti daleko manji od inovativnih proizvoda. Eventualna fabrika električnih automobila bi imala veliku dodatu vrednost, veću od Fijata, ali pošto će to biti strani proizvođač, pitanje je kolika će ona zaista i biti. Od rudnika litijuma do fabrike baterija je veliki korak, a od fabrike baterija do električnih automobila još veći. Tu ima toliko „ako“ da mi je nezamislivo da se ostvari“, ocenjuje Filipović dodajući da treba praviti razliku između bruto domaćeg i bruto nacionalnog proizvoda.

BDP računa sve što se proizvede na teritoriji jedne zemlje, a BNP računa sve što proizvedu domaće kompanije plus njihovi prihodi iz inostranstva što je osim Telekoma zanemarljivo.

„Razlika između BDP i BNP je rastuća i iznosi 10 odsto. Kod stranih investicija stranci odlučuju gde će izneti profit“, podseća Filipović.

I Ljubodrag Savić je pomalo skeptičan prema ostvarivosti tolikih obećanja.

„Ne mogu da komentarišem cifre o kojima je predsednik govorio, ali čini mi se da su te fabrike ambiciozna očekivanja. Došao nam je Fijat pa šta imamo od toga. Samo bih upozorio da još nije sigurno da će Rio Tinto kopati litijum, jer je najavljen i neki referendum. Rekao bih da su dobre šanse da dođe Rio Tinto, da su mnogo manje šanse da se napravi fabrika baterija, a najmanje da otvore i fabriku e-automobila“, napominje Savić.

Mihailo Gajić, ekonomista Libeka, ističe da se očekuje veliki rast globalne tražnje za baterijama i da može lako doći do toga da cena litijuma drastično poraste za 10 godina, podsećajući i na najavu Fijata da do 2030. postane proizvođač isključivo električnih automobila.

„Prema ovakvim najavama sam skeptičan, jer nemamo mnogo informacija. Moguće je da se poreskim podsticajima dođe do fabrike baterija, ali fabrika e-automobila je upitna, jer nemamo mi znanja u tim visokim tehnologijama“, ocenjuje Gajić dodajući da bi se od takve fabrike mogla očekivati dodata vrednost slična kao i kod Fijatove fabrike u Kragujevcu.

„Kada je Fijat imao izvoz od oko 1,3 milijardi evra, dodata vrednost je bila oko 300 miliona. Sve što su mogli da uvoze uvozili su. Očekujem da bi i sa električnim automobilima bilo slično. Osim toga nijedna fabrika automobila na svetu ne dobija sve delove iz jedne zemlje, pa makar to bili SAD i Kina“, ističe Gajić dodajući da projekcije koje je objavio Vučić moguće da se zasnivaju na nekim podacima koje je dobio od Rio Tinta, mada još nije završena studija izvodljivosti ni za rudnik.

Za Milana Kovačevića, konsultanta za strane investicije, nema mnogo logike u najavama predsednika.

„Bićemo jedan od velikih proizvođača autoguma, pa zašto onda ne bi neko otvorio fabriku automobila. U autoindustriji delovi se prave na raznim mestima i onda se sklapaju u fabrici. Malo ovo podseća na socijalističke ideje da se prave fabrike gde ima sirovina, ne uzimajući u obzir zahteve tržišta. Nije mnogo verovatna ni fabrika baterija, jer Rio Tinto je rudnik, oni prodaju onom ko im najviše plati. Zašto recimo u Čileu već nema fabrika baterija pošto su oni veliki proizvođači litijuma“, pita se Kovačević dodajući da političari uvek idu na to da ima naivnog naroda koji će poverovati u razna obećanja.

„Sada javno mnjenje nije baš na strani rudnika, pa se onda ide na fabriku baterija, pa se veže sa fabrikom automobila kako bi to izgledalo sjajno i velelepno“, zaključuje Kovačević.