Izgubili ceo jedan autoput: Za 10 godina Srbija za kazne i penale platila milijardu evra

Postupak pred Međunarodnim centrom za investicione sporove u Vašingtonu (ICSID) počeo je januara 2017. i jedan je od šest sporova koji se protiv države Srbije trenutno vode pred arbitražom u Vašingtonu.

Iz Vlade Srbije, kao i iz Ministarstva finansija do zaključenja ovog broja nije stigao odgovor na pitanje Danasa da li će i koliko novca morati da plati država Srbija za odštetu Miškoviću. Odluka suda u ovom procesu doneta je 10. marta prošle godine, ali se i dalje vodi kao aktivan spor jer je država Srbija pokrenula postupak poništenja.

Vlasnik Delta holdinga Miroslav Mišković i njegov sin, vlasnik kompanije Mera invest Marko Mišković uhapšeni su 2012. zbog optužbi za malverzacije sa putarskim preduzećima i utaje poreza. Mišković stariji je 2017. godine pravosnažno oslobođen za zloupotrebe u putarskim preduzećima, a pre mesec dana Apelacioni sud u Beogradu doneo je odluku da se oslobodi svih optužbi.

Vlasnik kompanije Delta u pritvoru je proveo osam meseci, a da bi se branio sa slobode morao je da položi jemstvo u iznosu od 12 miliona evra.

Marka Miškovića Specijalni sud osudio je zbog utaje poreza na tri i po godine zatvora i novčanu kaznu od osam miliona dinara, uz obavezu da uplati utajeni porez. Upravo zbog poreza Mišković je tužio Srbiju pred Vašingtonskom arbitražom.

Ukoliko Srbija bude morala da plati pomenuti novčani iznos Miškoviću, neće biti prvi put da to radi, ali ni poslednji, s obzirom na to da se vodi nekoliko postupaka u Vašingtonu. Ono što je sigurno jeste da su te cifre iz godine u godinu sve veće.

Specijalni savetnik u Fiskalnom savetu Marko Milanović kaže za Danas da su rashodi za penale i kazne koje država mora da plati zbog izgubljenih sporova visoki i rastući i da je takav trend prisutan već 10 i više godina.

„Ukupan iznos davanja za ove namene dostigao je milijardu evra u poslednjih deset godina, što je zaista značajan budžetski trošak. Poređenja radi, toliko je koštalo izvođenje čitavog južnog i istočnog kraka Koridora 10 ili višestruko veće od novca koji je izdvojen za četiri klinička centra“, ističe Milanović.

Fiskalni savet je, kako kaže, prepoznao taj budžetski rizik odavno i ukazivao na to naročito od 2014. kada je pređen godišnji prag od 100 miliona evra.

„Od tada ovaj trošak raste i poslednjih godina dostiže oko 200 miliona evra. Koliko je to veliki rashod dobro ilustruje podatak da se radi o sumi koja ??, na primer, u 2020. bila gotovo pet puta veća od realizacije budžeta Ministarstva zaštite životne sredine“, napominje naš sagovornik.

Milanović kaže da snažan rast obima ovih rashoda nije bio praćen većom informativnošću budžeta u smislu krajnje namene ovih sredstava.

„Nemamo prikaz svih sporova koji su plaćeni ili koji će tek biti plaćeni i ono što čudi jeste ne samo što se taj prikaz ne daje budžetu, već i to što se detaljna realizacija ne prikazuje ni u završnim računima koji podrazumevaju već izvršene isplate. Ako u budžetu toga nema jer se radi o planskom dokumentu pa kreatori ekonomske politike ne žele da prejudiciraju ishod nekog spora, nema razloga da se ovakve stvari ne izlistaju detaljno u završnom računu“, ističe Milanović.

Fiskalni savet je radio analize, naglašava, i došao do potencijalnih uzroka tih rashoda, jedni su privatne tužbe, poput radnika koji tuže za neisplaćeno bolovanje, rad za praznike, putne troškove.

„Drugi su međunarodne arbitraže gde se vode investicioni sporovi privatnih firmi sa državama, gde ih nema mnogo, ali je svaki od njih prilično izdašan, recimo vode se trenutno pred Međunarodnom arbitražom tri ili četiri spora – neki su gotovi, ali postoje i oni koji nisu i koji će tek zahtevati odliv sredstava“, kaže Marko Milanović.

On napominje da Fiskalni savet konstantno ukazuje na potrebu uvođenja jedne centralizovane evidencije svih sudskih sporova, ne samo pred međunarodnim, već i domaćim sudovima.

Trenutno, kako kaže, nema vidljivih rezultata po tom pitanju u budžetskim dokumentima, ali je Ministarstvo finansija krajem prošle godine razvilo metodologiju za praćenje fiskalnih rizika – što je pozitivan pomak svakako, i da bi bilo dobro da počne što pre da se primenjuje.

Važno je, kako kaže, da Ministarstvo finansija ima pristup centralizovanoj evidenciji i da ima uvid u budžet da bi se to dobro projektovalo i budžetiralo i da sve potencijalne obaveze proaktivno integriše u kratkoročni i srednjoročni fiskalni okvir. Tako bi se, smatra on, dodatno trošenje sprečilo povećanjem transparentnosti, ali da je neizostavna potreba da se paralelno s tim poveća odgovornost nadležnih institucija prilikom preuzimanja obaveza.

Vrednost kazni koje država mora da plati za sporove koje gubi pred međunarodnom arbitražom su, kako kaže, različite, zavise od mnogo faktora, a poslednjih godina te kazne su se kretale između 10 i 30 miliona evra.

Milanović kaže da je teško objasniti šta je to dovelo da se troškovi za penale i kazne povećavaju iz godine u godinu, da je tu jedan od razloga neopreznost institucija prilikom preuzimanja obaveza, ali i određena inertnost, ali da se kroz iznose koji se plaćaju može videti da se to otrglo kontroli.

Poslednjih godina Srbija je izgubila spor protiv litvanske kompanije Arvi i njenog američkog partnera Saniteksa, koji su zajedno sa srpskim Univerzal holdingom, kupili 2006. Azotaru iz Pančeva po ceni od 17,24 miliona evra, uz obavezu da investiraju još 30 miliona evra.

Tri godine kasnije ova privatizacija je raskinuta, a kao razlog za raskidanje privatizacije, koja se kasnije našla na spisku 24 sporne, Agencija za privatizaciju je navela da je kupac raspolagao imovinom suprotno odredbama ugovora. Litvansko-američki partneri su te godine tužili Srbiju u Vašingtonu, spor je završen šest godina kasnije, a bivši vlasnici Azotare dobili su nadoknadu od milion evra.

Tužbu protiv Srbije podneli su i vlasnici Grand kazina, grčka kompanija Klub hotel Lutreki, ali iako na sajtu ICSID nije poznato kako se ovaj spor, koji je započeo 2011, završio, mediji u Srbiji su pisali da su se vlasnici kockarnice nagodili sa državom.

Završen je i slučaj belgijske kompanije vlasnika „Energo-zelene“ iz Inđije koja je 2014. tužila Srbiju zbog, kako su naveli, sistematskih propusta Republike Srbije da sprovede sopstvene propise u oblasti prerade životinjskog otpada što je ugrozilo održivost poslovanja njihove kompanije.

Ova kompanija je 2006. u Inđiji izgradila postrojenje u vrednosti 21,5 miliona evra, koje je 2010. prestalo da radi, a nadoknada koju iz Energo-zelene zatražili u Vašingtonu upravo je u tom iznosu.