Srpske termoelektrane na ugalj nalaze se među najvećim zagađivačima u Evropi, a zdravstveni troškovi koje stvaraju mere se milijardama evra, po proceni neprofitne organizacije HEAL.
Na to se nadovezuje i ceh klimatskih promena, odnosno perioda suša i obilnih padavina koje su državu poslednjih 16 godina koštale pet milijardi evra, kako je to prošle godine rekla bivša ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković.
Koliko Srbija plaća zbog emisije gasova staklene bašte teško je tačno utvrditi. Međutim, ono što je sigurno jeste da će država morati da radi na njenom smanjenju, ako ne zbog troškova koje prave za budžet i zdravlja svojih građana, onda zbog poglavlja 27 u okviru pristupanja Evropskoj uniji, kao i Pariske konvencije, koju bi Srbija po poslednjim najavama trebalo da ratifikuje sledeće godine. Istovremeno, ceo svet, uključujući i Kinu, ide ka dekarbonizaciji i manjem oslanjanju na ugalj, te ni Srbija ne može da ostane po strani globalnog toka.
Aleksandar Macura iz RES fondacije kaže za Danas da će Srbiji biti sve teže da isfinansira izgradnju novih kapaciteta na ugalj.
– Posle stupanja Pariskog sporazuma na snagu, finansiranje projekta na ugalj postaje sve teže. Komercijalni investitori u to ne žele da ulaze, a javni poput međunarodnih finansijskih institucija odbacili su podršku novim kapacitetima na ugalj. Sredstva više ne možete da dobijete ni od Svetske banke, ni od Evropske banke za obnovu i razvoj. I Kina je prekinula izgradnju velikog broja svojih velikih projekata na ugalj – kaže Macura.
Da li će se i u kojoj meri Srbija uklopiti u globalni tok, ostaje da se vidi. Izrada Strategije borbe protiv klimatskih promena tek je počela, a dokument koji treba da bude gotov u narednih godinu i po dana trebalo bi da pruži smernice na tom putu. Pitanje koliko će se poštovati uvek je otvoreno kada se pominje reč strategija, međutim, nevladine organizacije upozoravaju da se u izradi ovog dokumenta mora zanemariti postojeća Strategija energetike.
Zvezdan Kalmar iz Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR), koji sa drugim NVO čini Koaliciju 27, kaže da postojeća politika Vlade Srbije nije orijentisana ka smanjenju emisije gasova sa efektima staklene bašte, dodajući da su što se tiče drugih zagađenja od 2000. do danas uložena značajna sredstva u smanjenje teških metala, suspendovanih čestica, koja nisu potpuno otklonjena, ali se njihova količina smanjila.
Kako ističe, sadašnja Strategija energije, iako uključuje obnovljive izvore, suštinski podrazumeva veće oslanjanje na ugalj. Kalmar svoju tvrdnju potkrepljuje i time da prostorni plan Kolubarskog regiona podrazumeva kopanje oko 40 miliona tona uglja godišnje do 2060. godine.
– Upozorili smo projektni tim koji radi na Strategiji borbe protiv klimatskih promena da se ne može osloniti na Strategiju energetike jer ona i ne planira zelenu tranziciju. Isto tako, Srbija je potpisnica Arhuske konvencije koja je obavezuje da konsultuje širu javnost u najranijoj fazi formulisanja dokumenta strategije. Upravo zato je potrebno staviti na sto tri scenarija – onaj sa ugljem, kakav se sada predstavlja u važećoj Strategiji energetike, i sa drastičnim smanjenjem uglja, kao i scenario sa potpunim uklanjanjem uglja – koji bi se potom procenili u javnoj diskusiji – kaže Kalmar, dodajući da je CEKOR, kroz svoj projekat SEE održivog energetskog scenarija za jugoistočnu Evropu skupa sa 17 partnerskih organizacija, pokazao da se može „izvršiti racionalna i za ekonomiju Srbije bezopasna tranzicija na zelenu energiju do 2040. ili 2050. godine“, a da bi takav poduhvat tražio investicije od „oko 30 do 50 miliona evra godišnje do 2050. uz značajno povećanje mera energetske efikasnosti u svim sektorima a posebno zgradarstvu“.
Istovremeno Aleksandar Macura smatra da je zelena tranzicija put sa dosta prepreka koje se ne tiču samo energetske politike i politike klimatskih promena.
– Veće korišćenje obnovljivih izvora energije jeste i pitanje otvorenosti energetskog tržišta i kupovne moći privrede i domaćinstava. A da bi tržište postalo otvorenije, mora postojati sigurnost investicija i imovine, zatim sudska zaštita, predvidivosti vladinih politika…. Takođe, kupovna moć naših građana i privrede je relativno niska i to obeshrabruje bilo kakve investitore na bilo kom tržištu, uključujući i obnovljive izvore energije – kaže Macura.
Pariski sporazum usvojen je prošlog decembra na svetskom klimatskom Samitu u Parizu, a 193 zemlje sveta, uključujući i Srbiju, obavezale su se da će progresivno smanjivati svoje emisije gasova staklene bašte. Do sada je dokument ratifikovalo 109 država.
Sa Kosovom ili bez?
Srbija je među prvim zemljama prošle godine iznela svoj plan za smanjenje emisije štetnih gasova pred početak Pariske konvencije. Taj dokument, prvi kojim Srbija prihvata precizne ciljeve za smanjenje gasova sa efektom staklene bašte, predviđa da se do 2030. smanje emisije za 9,8 odsto u odnosu na referentnu 1990. godinu. Međutim, kako je ostalo nejasno da li su proračuni za 1990. uključivali Kosovo ili ne, plan se našao na meti kritike NVO ali i britanskog Gardijana. U slučaju da je Kosovo uključeno u brojke iz 1990, a izostavljeno iz kasnijih proračuna, onda ispada da je Srbija već ostvarila postavljeni cilj i da će se u budućnosti emisija zapravo povećati.
Tramp ugrožava Pariski sporazum?
Jedan od prvih poteza Donalda Trampa, koji je izveštaje o globalnom zagrevanju nazvao prevarom, na mestu predsednika mogao bi da bude povlačenje Amerike iz Pariskog sporazuma, prenose svetski mediji. Ako bi Sjedinjenje Države, koje su odgovorne za 18 odsto emisije gasova staklene bašte, odustale od cilja da se porast globalne temperature ograniči na jedan i po stepen odnosno da ostane ispod dva stepena Celzijusa, Pariski dogovor lako bi mogao da ostane mrtvo slovo na papiru.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
