Za „rečni metro“ Grad bi izdvojio 400 miliona evra

Naime, poslednjih dana prošle godine raspisan je konkurs koji traje do 21. februara za izbor privatnog partnera koji će pružati usluge javnog vodnog prevoza u narednih 30 godina. Privatna firma će morati da obezbedi 11 novih i nekorišćenih brodova-katamarana, od čega bi se 10 koristilo za prevoz, a jedan kao rezerva. Takođe, privatni partner mora da napravi i privezište za brodove i depo za servisiranje brodova na placu koji im dodeli grad. Sve ovo, uz prevoz građana narednih 30 godina, koštaće grad blizu 400 miliona evra, preciznije 395.678.037,44 evra bez PDV-a.

Samo postojanje 100 kilometara obale na dve plovne reke čine Beograd jednim od retkih srećnih gradova, ali s druge strane i jednim od retkih koji nemaju rečni transport. Ova ideja je daleko od nove, a pre petnaestak godina jedna privatna firma je osnovala Metro na vodi, mada se taj poduhvat završio neslavno. Ideja da se povežu obale grada i da se zaobiđu gužve na mostovima deluje dobro, ali da se to odmah uradi ugovornom obavezom na 30 godina i za 400 miliona evra, deluje kao brzopleto.

Zoran Radmilović, nekadašnji profesor na katedri za vodni transport Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, pozdravlja plan da se uspostavi rečni prevoz, ali i smatra da je trebalo pristupiti opreznije.

“Rečni prevoz treba da postoji i da obogati sistem javnog prevoza, ali pitanje je kako će se to realizovati. Predlog grada je ambiciozan, radi se o velikom novcu i dugačkom periodu, a mi nemamo nikakvu istoriju niti podatke o rečnom prevozu, na osnovu čega bi se napravila neka procena. Mislim da je trebalo probati godinu-dve sa jednim brodom, da se vidi kako će građani reagovati. Ovako se ulazi u eksperiment sa ugovorom na 30 godina. Treba imati u vidu da je taj vid transporta skup. Jedan brod će imati 55 do 75 mesta, kao autobus, ali on troši mnogo više goriva koje je najveći trošak. Da ne pričamo o tome da treba investirati u brodove, u izgradnju infrastrukture i još zaposliti ljude, jer svaki brod ima kapetana i mornara i svako sidrište ima još jednog mornara koji prihvata brod”, napominje profesor Radmilović.

Ono što je zanimljivo u vezi ovog tendera je da njegov inicijator privatni predlagač. Naime, u konkursnoj dokumentaciji stoji da u slučaju da izabrani ponuđač nije predlagač projekta, biće u obavezi da mu nadoknadi troškove od 15,26 miliona dinara za izradu dokumentacije. Juče nismo dobili odgovor iz gradske uprave ko je taj privatni predlagač na čiju inicijativu se krenulo u ovaj projekat. Inače, još u septembru je zamenik gradonačelnika Goran Vesić govorio o tome da će se naći privatni partner za rečni prevoz građana, a izgleda da su već imali nekoga u vidu.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija kaže da po zakonu može privatna kompanija da podnese predlog projekta, ali da je važno da konkursni uslovi budu takvi da im ne daju prednost u odnosu na druge eventualne ponuđače.

Pobednik na tenderu ima obavezu da u prvoj godini pusti u rad dva putnička broda, u drugoj godini četiri plus rezervni, a u trećoj godini još četiri čime bi se došlo do propisanih 10 plovila.

Projektom je planirano da brodovi Savom plove maksimalnom brzinom od 15 kilometara na sat, a od Bloka 70 do Brankovog mosta bilo bi potrebno 35 minuta. Od Bloka 45 do Dorćola put bi trajao 64 minuta. Po Dunavu bi brodovi mogli duplo brže da se kreću i od Zemunskog keja do Dorćola bi stizao za 12 minuta, a od Borče preko Zemuna do Dorćola za 19 minuta.

Profesor Radmilović ističe da brzina vožnje zavisi od više faktora, a pre svega vremenskih uslova.

“Nije bezbedno ploviti kada je magla, košava, led. Kada je mala voda reke teku sporo, ali kada je velika voda Dunav se kreće brzinom i do pet kilometara na sat. Osim toga, to je izrazito sezonski vid prevoza. Leti je to uživanje, a nema ni gužvi, stajanja… Ali osim tri, četiri meseca kada je sezona, tražnja za takvom vrstom prevoza u ostatku godine je sve manja. U zimskim mesecima bi se pravili veliki gubici, ako bi brodovi morali da voze isto kao i leti”, napominje dodajući da ovo deluje kao veliki rizik i za privatnog partnera i za grad.

Vesić je ranije izjavio da će na ovim brodovima važiti karta za gradski saobraćaj, ali da će svaki putnik morati da je validira.

Dve linije

Beograd će dobiti dve linije, crvenu – savsku i plavu – dunavsku koje će se prema planu razvijati u tri faze. Savska će startovati sa linijom Blok 70 – Brankov most, a potom će biti produžena uzvodno do Bloka 45 i nizvodno do Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“. Tu bi trebalo da se završava i dunavska linija koja polazi od Zemunskog keja, a kasnije bi se Zemun spojio sa Borčom, a linija produžila od Dorćola do Ade Huje.

 

Grad mora da odreši kesu

Grad će morati da subvencioniše ovaj vid prevoza, kao što je to slučaj u većini drugih zemalja, tvrdi profesor Radmilović. Recimo 2017. godine Njujork je uveo službu vodnog transporta i u 2018. godini iz budžeta je plaćano 10,7 dolara po putniku. Za 4,1 miliona putnika, koliko prevezu autobusi za dva dana, plaćeno je skoro 45 miliona dolara subvencija. Jedan od razloga velikih gubitaka je i to što grad insistira da cena bude ista kao metro. Na osnovu konkursne dokumentacije, grad će maksimalno platiti pomenutih 395,7 miliona evra za 30 godina ili 1.344.015,07 moto časova (sati rada broda). Predviđeno je da 10 brodova radi godišnje 320 dana po 14 sati. Glavni kriterijum na konkursu je cena moto sata.