Zaboravite strah od inflacije

Federalne rezerve SAD povisile su nivo monetarne baze u 2008. za 97 odsto, a Evropska centralna banka za 37 odsto. Kamatna stopa na federalne fondove u SAD je praktično nula, dok će glavna refinansirajuća stopa Evropske centralne banke, većna istorijskom minimumu od dva odsto, verovatno nastaviti da pada u narednim mesecima.

Federalne rezerve su obezbedile poslovnim bankama direktan pristup svojim kreditnim linijama, a ECB više ne ograničava snabdevanje novcem i umesto toga daje bankama onoliko likvidnosti koliko traže. Od prošlog oktobra, spasilački paketi zapadnih zemalja za banke dostigli su iznos od oko 4,3 biliona dolara. Mnogi sada strahuju da će ove velike infuzije gotovine učiniti inflaciju neizbežnom. U Nemačkoj, koja je pretrpela hiperinflaciju 1923. godine, postoji široko rasprostranjeni strah da će građani izgubiti štednju i morati da počnu od nule. Druge zemlje dele tu zabrinutost, ali u manjem obimu. Međutim, ti strahovi nisu ispravno utemeljeni. Istina, obim likvidnosti raste ubrzano. Ali, raste zato što privatni sektor gomila novac umesto da ga troši. Davanjem dodatne likvidnosti, centralne banke samo smanjuju iznos novca povučen iz izdataka za robu i usluge, koji ublažava, ali ne preokreće, šok negativne tražnje koji je pogodio svetsku ekonomiju. To je trivijalna, ali važna tačka koja proističe iz teorije o ponudi i potražnji. Razmislite na primer o tržištu nafte. Nemoguće je donositi zaključke kako će se cena nafte kretati samo na osnovu povećanog obima transakcija. Cena će pasti, ako je do rasta došlo zbog rasta ponude, a rašće ako je do povećanja došlo zbog rasta tražnje. Sa rastom agregatnog stoka novčanih bilansa, stvari su u osnovi iste. Ako je do tog rasta došlo zbog povećane ponude, vrednost novca će padati, što znači inflaciju. Ali, ako je do povećanja došlo zbog rasta tražnje, vrednost novca će rasti, što znači deflaciju. Očigledno, ovaj drugi rizik je relevantniji u današnjim uslovima. Ako se ovome dodaju trendovi cena, lako je razumljivo zašto stope inflacije svuda padaju. U SAD, godišnja stopa inflacije pala je sa 5,6 odsto u julu 2008. na 0,1 odsto u decembru 2008. godine, a u Evropi sa 4,4 odsto u julu 2008. na 2,2 odsto u januaru 2009. godine.

U ovom trenutku, nijedna zemlja ne pati od deflacije, ali to bi moglo da se promeni kako se kriza bude produbljivala. Nemačka, sa opštepoznatom niskom stopom inflacije, mogla bi da bude među prvim zemljama koja će iskusiti opadanje cena. Poslednji podaci pokazuju da je indeks cena u januaru porastao samo 0,9 odsto godinu na godinu. Ova deflatorna tendencija stvoriće ozbiljne ekonomske probleme, koji ne moraju da rezultiraju od deflacije kao takve, ali mogu imati koren u prirodnom otporu deflaciji. U svakoj zemlji, brojne cene su krute jer prodavci odbijaju da prodaju jeftinije s obzirom na to da niski dobici u produktivnosti i odbrana plata od strane sindikata ne ostavljaju bilo kakvu maržu za niže cene. Stoga, deflatorni pritisci će u nekoj meri rezultirati prilagođavanjem kvantiteta naniže, što će produbiti krizu. Povrh toga, čak i ako cene u proseku pokažu neku fleksibilnost, deflacija obavezno podiže realnu kamatnu stopu, imajući u vidu da nominalne kamatne stope ne mogu da padnu ispod nule. Rezultat toga je rast cene kapitala za firme, što smanjuje investicije i raspiruje krizu. To će posebno biti problem za SAD, gde su Federalne rezerve dozvolile da se kamata na federalne fondove približi nuli u januaru 2009. godine. Jedini mogući inflatorni scenario pretpostavlja da kada se ekonomije oporave, centralne banke ne povećaju dovoljno kamatne stope u predstojećem bumu, zadržavajući previše likvidnosti na tržištu. Takav scenario nije nemoguć. To je politika kojom su se Italijani vodili tokom decenija pre uvođenja evra i Federalne rezerve mogle bi jednog dana da osete da bi trebalo da prihvate to stanovište. Međutim, Evropska centralna banka, čiji je jedini mandat da održi stabilnost cena, ne može da vodi ovu politiku bez fundamentalnih promena u zakonima. Povrh toga, do ovog scenarija ne može doći pre nego što pad bude pretvoren u bum. Zato, u ovom trenutku, rizik od inflacije jednostavno ne postoji.

Japan pruža dobre lekcije o tome gde su pravi rizici, s obzirom na to da je patio od deflacije ili skoro deflacije tokom 14 godina. Od 1991. godine, Japan je bio zaglibljen u ono što je ekonomista sa Harvarda Alvin Hansen, savremenik Kejnsa, jednom opisao kao „sekularnu stagnaciju“. Od kada je počela japanska bankarska kriza 1990. godine, ta zemlja je bila u zamci likvidnosti, sa kamatnim stopama centralne banke blizu nule, a od 1998. do 2005. nivo cena opao je za više od četiri odsto. Japanske vlade pokušavale su da prevaziđu krizu sa Hansenovim receptima, objavljivanjem jednog kejnsijanskog programa potrošnje deficita i podizanjem udela duga u BDP sa 64 odsto u 1991. na 171 odsto u 2008. godini. Ali sve to je malo pomoglo. Japan i dalje stagnira. Ne inflacija, većperiod deflatornog pritiska japanskog tipa sa rastućim javnim dugom predstavlja realni rizik s kojim će se svet suočiti u narednim godinama.

Autor je profesor ekonomije i finansija na Univerzitetu u Minhenu i predsednik Ifo instituta