Začarani ekonomski krug(ovi)

Pošto se u Srbiji ništa ne pamti, a zapisano ne čita (ne znam ni što sve ovo bez veze pišemo), Mlađa bude uvek u pravu. Važno je da to što ima da kaže, kaže u pravom trenutku i na pravi način. Nema nikakve veze što je nekad ranije govorio sve suprotno. To je tada bilo „u pravo vreme i u pravom trenutku“.

Evo sad, pre nekoliko meseci, zapreti „bankrotom“. U koji nas je doveo njegov pređašnji premijer Mirko. Sad kaže da je stanje u javnim finansijama začuđujuće dobro. Za tri meseca sve sređeno. Svi mi znamo da niti je pretio bankrot, niti je sve sređeno. To jest, ako je pretio bankrot on i dalje preti, i pretio je i kad je sadašnji premijer bio prvi vicepremijer, a Mlađa vicepremijer i ministar. Kad su bili, nije bilo, kad više nisu, svašta je bilo. Još malo, pa će tvrditi da nisu ni bili. Za sve je kriv doktor Mirko i tačka. Mi (Mirkovi prvi saradnici) ništa nismo znali, ali znamo i znaćemo kako treba sve popraviti.

U zbilji, oslobođenoj dnevne politike, stanje u privredi je zaista teško. Nije bitno ko je kriv (za zloupotrebe i korupciju postoje nadležni), već šta se može. Kako popraviti likvidnost i stvarno pomoći onima koji prave taj famozni BDP. Koji će se, ionako mršav i tanak, još smanjiti. Možda i do čitavih tri ili četiri odsto. Kako pokrenuti Železaru Smederevo? Kako zaustaviti talas nelikvidnosti? Kako pomoći domaćoj niskogradnji (putarima) da dobije i naplati posao? Kako povećati tražnju i potrošnju, a istovremeno smanjiti javnu potrošnju i rashode?

Vlada i Mlađa su pokrenuli subvencionisane kredite za likvidnost i TOS (trajna obrtna sredstva) sa kamatom od 3,5 posto. Vrlo dobro, služimo privredi. Onda dolazi nezaobilazno ali… Oni kojima najviše treba, ne mogu da dobiju. Loši bilansi, neadekvatno obezbeđenje. Ko to ima dobro, krediti mu i ne trebaju.

Sad su došli na red i zakoni o mirovanju glavnice i otpisu kamata na javne prihode (PDV, drugi porezi, doprinosi, takse) ukoliko se tekuće obaveze budu plaćale na vreme. Dobra mera, sa neminovnim kontraindikacijama. Prva je što će oni što redovno plaćaju reći – kao i uvek, nagrađuju se nesavesni dužnici, što smo mi plaćali. A druga, teža je što mirovanje glavnice i otpis kamata zavisi od plaćanja tekućih obaveza. Mnogi to neće moći. Šta onda sa njima. Dok se ne izađe iz začaranog kruga recesije proizvodnje (BDP-a) i pada tražnje, ostaće i začarani krug nelikvidnosti i dužničkog stampeda. To drugim rečima znači i da ovaj drugi zakon o „disciplinovanju“ dužnika ima male šanse da uspe. Šta vredi reći da država mora da plati za 45 dana, ako ne može. Neće se valjda zaduživati spolja da plati unutra. Što opet ne znači da ovaj zakon ne treba donositi u delu „disciplinovanja“ države. Ali je pomalo smešno da država uređuje da privatne firme moraju međusobno da plaćaju jedna drugoj za najviše 60 dana. To je njihova stvar i stvar ugovora. Mogu da ne plaćaju uopšte ako se tako dogovore. Država treba da naplati PDV i ostalo što je njeno, i da obezbedi efikasan i brz rad privrednih sudova.

Na kraju, jedan predlog za Mlađu predlagača. Da se donese rigorozan zakon o krivičnoj odgovornosti za poslodavce ako angažuju zaposlene na „crno“ i obavezi sudova za promptno rešavanje i sankcionisanje ovakvih slučajeva (rigorozne novčane i obavezna zatvorska kazna), a da se istovremeno smanje porezi i doprinosi na zarade kao realno najveći fiksni trošak privrede koji ona ne može da „nosi“. I inače je ministar Dinkić još posle Petog oktobra obećavao zbirnu stopu poreza i doprinosa na zarade od 40 odsto na neto iznos (sada je ekstremno visokih 70 odsto), pa ništa. Zašto se jednom ne proba sa onom stalno najavljivanom strategijom – manje stope, rigorozne kazne. Pa da oni što uđu u sistem kompenziraju manja davanja onih koji i inače plaćaju. Probati, pa šta bude. Nije sramota reći da nije uspelo. Sramota je obećavati a makar ne probati.

Autor je ekonomski analitičar