Zadrugarstvo – od socijalnog do nacionalnog preduzetništva

U tom kontekstu spominju se i zadruge. Ipak, zadruge su mnogo više od socijalnog preduzetništva! Istina, još uvek ne i u Srbiji. Ovo je posebno značajno u trenutku kada Vlada Srbije, odnosno ministar Milan Krkobabić, uz podršku Akademijskog odbora za selo SANU i akademika Dragana Škorića, sprovodi akciju „500 zadruga u 500 sela“. Taj projekat dobija sve više na značaju i pobuđuje sve veće interesovanje zemljoradnika i šire javnosti. Treba, međutim, naglasiti da zadrugarstvo ne počiva na „donatorskom“ finansiranju iako inicijalno donatorstvo može biti veoma korisno i podsticajno, što se vidi iz pomenute akcije. Zadrugarstvo, ako je postavljeno na pravi način, predstavlja realan, visoko profitabilan, sektor privređivanja. Naravno, ta realnost zavisi, pre svega, od dobrog Zakona o zadrugama i pratećih propisa koji prepoznaju zadrugu sa svim njenim specifičnostima, ali i od spremnosti države da materijalno, određenim benefitima i olakšicama, podstakne i podrži njihovo osnivanje i razvoj. Sve je to u skladu sa Rezolucijama UN o zadrugarstvu, kao i konceptom Međunarodne organizacije rada (ILO).

Za zemljoradnike i seosko stanovništvo obnova zadrugarstva je već počela da se dešava. Međutim, te mogućnosti još uvek nisu na pravi način otvorene za gradsko stanovništvo, nezaposlene, radnike različitih struka, kao i za mlade preduzetnike. A nikome ne bi trebalo da smeta to što se mladi preduzetnici udružuju u zadruge – proizvođačke, zanatske, industrijske, one u oblasti IT sektora… Treba naglasiti da zadruge nisu sirotinjska (socijalna) preduzeća, iako imaju znatno više izražen socijalni karakter nego neka druga preduzeća realnog sektora koja ne plaćaju odgovarajuće zarade radnicima, niti izmiruju obaveze prema državi. Zadrugari nisu najamni radnici zadruge. Naprotiv, oni su aktivni radnici – vlasnici zadruge kojima pripada celina prihoda i profita.

U svetu je, inače, sve više prisutno radničko zadrugarstvo. Takve zadruge započinju svoj rad preuzimanjem preduzeća (pod određenim uslovima) od privatnih vlasnika koji nisu zadovoljni profitom koji ostvaruju, kao i osnivanjem novih proizvođačkih zadruga. Rastuća socijalna nejednakost kod nas, kao i sve veća zavisnost od inostranih investitora, stavljaju potrebu udruživanja u prvi plan. Što ne čudi imajući u vidu da ekonomski potencijal zadrugara, kao radnika, pruža znatno veće šanse da vrednost proizvoda njihovog individualnog i zajedničkog rada bude mnogo konkurentnija na tržištu. Istovremeno zadrugari, kao vlasnici, imaju mogućnost da bolje zaštite i iskoriste, kako sopstvena, tako i zajednička (zadružna) sredstva, kao i da povećaju akumulaciju i racionalnije i efikasnije da investiraju kapital. U javnosti se govori da je u planu osnivanje stambenih zadruga. To je, takođe, pozitivan signal. Stambeno zadrugarstvo je, kao uostalom i zadrugarstvo u celini, višeslojno. Jedno su stambene zadruge koje čine zadrugari koji se bave stambenom, kao i izgradnjom poslovnog i ambijentalnog prostora, a čine ih predstavnici različitih struka – projektanti, zidari, vodoinstalateri, električari, moleri… Drugo su zadruge u koje se zadrugari udružuju radi zadovoljavanja stambenih potreba. Štedno-kreditno poslovanje tih zadruga je od posebnog značaja. Treba pomenuti i zadruge za održavanje stambenih zgrada, stanova i stambenog prostora.

Zadružni pokret u svetu ima raznovrsno i bogato iskustvo. Tako, recimo, u nekim skandinavskim zemljama postoje stambene zadruge koje integrišu potrebe starijih i mlađih generacija zadrugara – penzionera i studenata. S jedne strane su penzioneri raznih zanimanja, a s druge studenti različitih profesionalnih orijentacija. Tako se uspostavljaju odnosi uzajamne pomoći. Imajući sve to u vidu moglo bi se zaključiti da bi zadrugarstvo u Srbiji, umesto da ima karakter socijalnog preduzetništva trebalo da dobije status nacionalnog zadružnog preduzetništva. Na dobrobit države Srbije i njenih građana.

Autor je magistar ekonomije zadrugarstva