Zagađena Srbija ne znači i bogata Srbija

Ekologija je, rekla je ona, problem prvog sveta, a to što je kod nas došla na red i ta tema objasnila je time što građani imaju osećaj bezbednosti i sigurnosti u vezi sa svojim zaposlenjem i stanjem ekonomije. Da li je baš tako, da li su građani zaista zadovoljni kvalitetom života u Srbiji, penzijama i zaradama i da li ekologija može da bude tema i siromašnih, ne zato što drugih briga nemaju već zbog toga što zaista brinu kakav vazduh udišemo i do kada će to biti tako?

„Suviše blago bi bilo reći da je to spin, licemerje, ali je činjenica da oligarhije apsolutno ne zanima problem građana, da Srbija, odnosno kompanije među kojima su neke i državne, koriste to što smo korumpirana država da se na tome bogate“, kaže za Danas programski direktor Regulativnog instituta za obnovljive izvore energije Mirko Popović.

Ekološke aktivnosti kod nas posledica su, napominje on, najdirektnije ugroženosti života i zdravlja ljudi.

„Slike iz Radinca i okolnih sela gde je sve živo prekriveno prašinom u kojoj ne znamo šta je, jasno nam govore da se ovde ne radi o prebogatim ljudima koji se brinu za ekologiju, oni su siromašni i tek će biti. To je voćarski kraj, ko će da kupi od njih voće kad čuje odakle je, ko će da kupi voće i meso iz tog kraja? Ko će da kupi ribu iz Peka? Ako žive ribe još ima“, pita Popović.

On napominje da Srbijom vladaju ljudi koji podmeću takve ideje kako bi sakrili činjenicu da ne mogu, ne znaju ili neće da se izbore sa zagađenjem, ne uopšte, nego makar u tim kontaminiranim područjima gde je ono postalo opasno po život i zdravlje građana.

„U razvijenim zemljama prava se mnogo manje krše, kod nas imamo zagađenje kao posledicu otimanja prirodnih resursa, a kratkoročni efekti kompanija zamenjuju dugoročne mogućnosti Srbije da razvija svoje prirodne resurse“, napominje Popović i dodaje da je problem i to što u Srbiji ne postoje državni organi koji štite javna dobra.

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, kaže da je dobro da u Srbiji možemo i temom ekologije da se bavimo i da u visoko razvijenim zemljama u trenutku kada su bile na nivou na kom je naša zemlja sada nije bilo reči o ekologiji jer je to postala tema tek u drugoj polovini 20. veka.

„Nažalost mi smo u krugu siromašnijih i zagađenih zemalja, ali nismo još u prilici da zaštiti životne sredine pristupimo kako treba. Činjenica je međutim i da su građani ti koji doprinose ekološkoj zbrci, ne vode računa gde bacaju smeće, kuće se grade na nasipima gde nije dozvoljeno, tako da smo mi ljudi krivi za to“, napominje Savić.

Ekološka svest građana je, naglašava Savić, na vrlo niskom nivou i to nema veze toliko samo sa ovom vlašću, tako je i pre bilo.

„Mi jesmo siromašna zemlja i bitno nam je da se obezbede elementarni uslovi za život, ali moja preporuka je da pođemo od nas. Sve je kod nas politika, nažalost, ali nikakvi ekološki protesti neće nešto promeniti jer nam treba kvalitativna promena u glavi“, ističe Ljubodrag Savić.

Za ekonomistu Milana Kovačevića ekologija je osnovni uslov za život i potcenjivanje tog problema bilo bi neozbiljno. Ekološki protest za njega je, kako kaže, bio impresivan iako je tu bilo i onih koji su došli zaista zbog toga, ali i nekih koji su bili iz drugih razloga.

„Pozitivno je to što se aktiviraju građani za nešto što se tiče zdravlja i života svih ljudi, a značajan broj je i onih koji nisu zadovoljni ni nekim drugim stvarima, opštim problemima“, napominje Kovačević. On kaže da smo što se tiče ekologije zemlja na samom evropskom dnu.

„Važno je što se malo zastalo sa razvijanjem tih malih hidroelektrana, međutim, mnogo je stabala koja se seku, mnoge su odluke vlasti protiv ekologije, mnogo je regulativa koje nisu dobro urađene, poput nekih u rudarstvu gde nije transparentno ko može da istražuje, ko eksploatiše rudu“, kaže Milan Kovačević.