Zakon o potrošačima je jasan: Kakva su prava gostiju splava Fristajler koji je potonuo?

Fristajler je potonuo, srećom bez žrtava, a njegovi gosti kojih je po rečima gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića, izgleda bilo dva do tri puta više od dozvoljenog broja, u svečanim haljinama i sa šampanjcem u ruci, odmah posle ponoći probijali su se kroz ledenu, prljavu vodu, tražeći kopno.

Nezaboravno i iznenađujuće sigurno je bilo. A da će se prepričavati, verovatno doživotno, nema sumnje.

Ipak, ovakav spektakl ima cenu, a ona će biti veća i od 25 evra koliko je koštala najjeftinija ulaznica, i od 2.900 evra koliko se plaćao najskuplji separe. I sasvim neočekivano, platiće je vlasnik splava.

Ako se pokaže tačnim da je na Fristajleru bilo toliko više gostiju nego što je dozvoljeni kapacitet objekta, odgovornost za nastalu štetu pada direktno ovom, do noćas, popularnom klubu.

To znači da je velika verovatnoća da će eventualno osiguranje odbiti da plati štetu na potonutom objektu, jer je do potapanja došlo direktnom krivicom vlasnika, koji je svesno rizikovao i živote ljudi i svoju imovinu da bi u novogodišnjoj noći prodao što više karata, ne mareći za bezbednosni limit.

Sve to naravno, osim ako se ne nađe neko jednako iznenađujuće i spektakularno objašnjenje za toliki broj ljudi na splavu ili se nekako ispostavi da za potonuće nije kriv vlasnik koji je pustio tri puta više ljudi na splav nego što je po zakonu smeo, nego neki uzrok koji je bio van njegove kontrole.

Ako ipak ne dođe do ovakvog „najluđeg“ obrta, vlasnika Fristajlera čekaju i drugi problemi. Osim eventualne krivične odgovornosti, tu je i naknada štete za sve goste splava. Jer, ne samo da će svima u slučaju tužbi morati da vrati novac za plaćene karte, već će morati da im plati i materijalnu i nematerijalnu štetu koju su pretrpeli. To mu dođe sve od upropaštene toalete do pretrpljenog straha. S obzirom na broj gostiju, ako bi svi podneli tužbe, to bi bio možda i veći trošak nego što je slanje splava u staro gvožđe.

Zakon o zaštiti potrošača jasno definiše obaveze prodavca da potrošačima pruži na prvom mestu bezbednu uslugu, zatim uslugu saobraznu ugovoru, što bi značilo proslavu Nove godine koja uključuje muziku i separe, ali ne uključuje skakanje u Savu, i na kraju pravo potrošača na raskid ugovora i naknadu materijalne i nematerijalne štete.

To što je ozbiljna tragedija pukim slučajem izbegnuta, ne znači da inspekcije i istražni organi smeju da zažmure na ponašanje Fristajlera. U suprotnom, sledeći put, kad potone neki drugi splav, materijalna šteta je poslednje što će iko pominjati.