Zaparloženo više od 200.000 hektara plodnih oranica

Procenjuje se, međutim, da je bar dva puta više neobrađenog zemljišta, od čega je oko 40.000 hektara u Vojvodini, a najviše na jugoistoku i delovima južne i centralne Srbije. U Upravi za poljoprivredno zemljište Ministarstva poljoprivrede kažu da jedan od glavnih razloga za tako lošu situaciju leži u tome što vlasnici nemaju ekonomski interes da obrađuju zemljište koje je ne samo usitnjeno (parcele su nepravilnog oblika i male površine) već i lošijeg kvaliteta, s obzirom na to da je uglavnom reč o njivama VI, VII i VIII klase, ili livadama i pašnjacima u brdsko-planinskom području. Na spisku ekonomskih razloga visoko mesto zauzima i stalno povećanje dispariteta između cena industrijskog repromaterijala i poljoprivrednih proizvoda, ali i odsustvo zemljoradničkih zadruga koje su u poslednjih dve decenije praktično anatemisane, kao i izuzetno mali broj gazdinstava obuhvaćenih subvencijama po hektaru koje su u periodu od 2009. do 2011. godine isplaćivane samo poljoprivrednicima sa regulisanim zemljoradničkim penzijskim i invalidskim osiguranjem. Tome treba dodati i još jedan, ništa manje važan razlog – onaj demografski, jer sve je više staračkih domaćinstava.

Posebno, međutim, obeshrabruju procene da će rezultati aktuelnog popisa poljoprivrednog zemljišta, po svemu sudeći, biti znatno lošiji s obzirom na to da je u proteklih petnaestak godina došlo do velikih migracija seoskog stanovništva, koje je, trbuhom za kruhom, napuštalo domaćinstva, ali i oranice. Vlasnici tog zemljišta ne samo da nisu bili spremni da se, prodajom, sasvim odreknu svojih njiva, već ni da ih daju u zakup. A krajnji ishod takvog nemara koji je naročito karakterističan za južnu i istočnu Srbiju, ali i pogranični deo Vojvodine, na tromeđi sa Rumunijom i Mađarskom, jeste devastirano zemljište. Tim negativnim trendovima koji su u prethodnoj deceniji zapljusnuli Srbiju svakako treba pridodati i pogubne posledice privatizacije iza koje su, takođe, ostali hektari zaparloženih oranica, kao i zadružno zemljište.

– Bilans najnovijeg popisa svakako neće popraviti ionako sumornu sliku. Naprotiv, procenjuje se da će biti evidentirano između 300.000 i 400.000 hektara ugara ili zaparloženog zemljišta. To bi inače u Evropskoj uniji, gde farmeri mogu samo godinu ili dve da ne obrađuju zemlju, bilo nedopustivo. Dva su načina da se izađe iz ovog ćorsokaka, a u oba slučaja polazi se od ekonomske logike koja nalaže da se poljoprivredno zemljište, kao dobro od opšteg značaja, mora obrađivati. Jedna od mera podrazumeva da se kaznenom poreskom politikom nateraju vlasnici da zemljište obrađuju, ili da ga daju u zakup. Na raspolaganju bi im bila i mogućnost da zemljište, koje nisu u stanju da obrađuju, prodaju. Drugi način je usvajanje zakona o obaveznom obrađivanju zemlje, što vlasnici ne bi trebalo da shvate kao pretnju da će im neko oduzeti zemljište, već kao obavezu da ga obrađuju – komentariše za Danas Milan Prostran, savetnik u Privrednoj komori Srbije i dodaje da će verovatno morati da se menja i Zakon o nasleđivanju.

Polazeći od pretpostavke da je reč o zemljištu VI, VII i VIII klase, Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, rešenje vidi u pošumljavanju (bagremom), ili u zasejavanju tih površina lavandom i drugim lekovitim i aromatičnim biljem. Tako bi se, smatra on, obezbedilo još oko pola tone meda po hektaru.

– Deo tog zemljišta treba prevesti u kultivisane livade i obezbediti barem jedan otkos sena i potom ispašu stoke u brdsko-planinskom području. Kad je reč o zemljištu više klase, tu bi, posle komasacije ili arondacije, mogli da se podignu voćnjaci i vinogradi, gde je vrednost proizvodnje po hektaru višestruko veća nego kod žitarica ili industrijskog bilja. Najzad, neophodno je podstaći neki oblik udruživanja poljoprivrednika u zadruge ili druge forme udruživanja kako bi im se omogućilo da zajednički nabavljaju repromaterijal i mehanizaciju, kao i da grade skladišta i druge objekte za preradu i distribuciju proizvoda. Pritom je veoma važno da se zakonom propiše trajna zabrana promene namene kupljenog poljoprivrednog zemljišta – ističe za Danas Ševarlić.

Komentarišući stav pojedinih stručnjaka za agrar koji smatraju da je preduslov za bilo kakav promet poljoprivrednog zemljišta usvajanje zakona o zadrugama, odnosno povraćaj zadružnog zemljišta, ali i realizacija aktuelnog Zakona o restituciji, Ševarlić kaže da je najviše štete naneto zadrugarima i zemljoradničkim zadrugama, čiji je broj desetkovan, a njihova imovina danas je predmet podržavljenja.

– Da ironija bude veća, Ustavni sud je proglasio neustavnim pojedine odredbe Zakona o (ubrzanom) stečaju, po kome je u prethodne dve godine likvidirano oko 200 zadruga, ali njihova imovina nije vraćena zadružnim savezima, već se i dalje podržavljava i rasprodaje posredstvom Republičke direkcije za imovinu. Mislim da je nepošteno i neodgovorno prodavati poljoprivredno zemljište u državnoj i društvenoj svojini pre nego što se ne izvrši restitucija i zemljište vrati ne samo crkvama i fizičkim licima, već i zemljoradničkim zadrugama koje treba da budu stubovi ekonomske održivosti seoskih zajednica – smatra Ševarlić.

Sudeći prema reakcijama poljoprivrednika koji su iskazali revolt zbog inicijative ministra Dinkića da se investitorima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, bez tendera, ponudi u zakup 25.000 hektara oranica, reklo bi se da u srpskoj javnosti ne postoji raspoloženje da se poljoprivredno zemljište, pa makar ono bilo i zaparloženo, preda u ruke strancima. I mada u odgovoru Asocijacije Vojvodina agrar i Kluba 100P plus, upućenom Ministarstvu finansija Srbije, poljoprivrednici naglašavaju da im ne smeta dolazak investitora iz UAE, već „samo žele pristup poljoprivrednom zemljištu pod istim uslovima ponuđenim najvećoj agroindustrijskoj korporaciji iz Abu Dabija“, ipak teško se možemo oteti gorkom utisku da je strancima više stalo do naših plodnih oranica. Bar tako, na prvi pogled, izgleda. Treba podsetiti da u postupku zakupa državnog zemljišta mogu učestvovati samo registrovana poljoprivredna gazdinstva, pri čemu prioritet imaju gazdinstva koja raspolažu umatičenim grlima stoke. „Ukoliko novoformirana ćerka kompanije iz UAE bude učestvovala na javnoj licitaciji i u zatvorenim kovertama ponudi najveći iznos, može dobiti i državno zemljište u zakup, ali se taj odgovoran posao ne može osloniti samo na dogovor našeg sa njihovim ministrom ili vlasnikom njihove kompanije“, zaključuje Ševarlić. I u Ministarstvu za poljoprivredu ističu da prodaja državnog poljoprivrednog zemljišta nije dozvoljena, ali ukazuju na činjenicu da je u Srbiji najviše privatnog zemljišta (više od 80 odsto) čiji je promet slobodan. Da situacija nije sjajna, u to gotovo niko ne sumnja, ali koliko je dramatična, znaće se posle obrade podataka prikupljenih popisom. Izvesno je, međutim, da je svako rešenje, pa makar to značilo i ustupanje plodnih oranica šeiku Muhamedu bin Zajedu al Nahjanu, bolje od nedomaćinskog odnosa prema tom, bogom datom, prirodnom resursu.

Irski zemljoposednici u Sloveniji

Kad je reč o prodaji poljoprivrednog zemljišta, propisi su najrigorozniji u Mađarskoj, koja ne dozvoljava stranim pravnim ili fizičkim licima da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta. Slična je praksa i u Poljskoj, koja je dobila pravo da 12 godina posle sticanja statusa punopravnog člana EU ne mora da prodaje poljoprivredno zemljište čak ni kupcima sa jedinstvenog privrednog područja EU. Situacija je, bar na prvi pogled, nešto povoljnija u Sloveniji, koja nije tražila zabranu prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima, ali je nametnula niz ograničenja koja otežavaju kupcima koji nisu građani Slovenije da dođu u posed tog zemljišta. Ipak, nekoliko stotina „kmetija“, uglavnom u brdsko-planinskom području Slovenije, dobilo je nove vlasnike iz Irske, dok je hektar najkvalitetnijih oranica u Pomurju prodavan po ceni od 25.000 evra – kaže za Danas Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Pandorina kutija

Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju predviđeno je da će, u trenutku kad i poslednja članica EU, a to je Litvanija, ratifikuje Sporazum, strani građani i kompanije moći da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji. To je loša vest za nas utoliko pre što su, recimo, Poljska i Mađarska za prilagođavanje imale na raspolaganju 12, odnosno sedam plus tri godine. S druge strane, time je otvorena Pandorina kutija, jer postoji opravdani strah da će se to dobro od opšteg značaja prodavati u bescenje stranim investitorima, koji bi za hektar plodnih oranica na severu Italije morali da izdvoje oko 50.000 evra, a u Holandiji i Danskoj i do 70.000 evra – komentariše za Danas Milan Prostran, savetnik u PKS, koji procenjuje da će najverovatnije ulediti revizija SSP.