Teško dolaze do hrane i prenoćišta, bez dokumenata: Zašto beskućništvo i siromaštvo za državu nisu tema?

Srbija još jedan Međunarodni dan borbe protiv beskućništva dočekuje sa malo relevantnih podataka koji se bave ovim problemom i bez konkretnih rešenja.

Razlozi da osoba završi kao beskućnik su razni, ali siromaštvo je jedan od najizraženijih. Ipak, Srbija ne raspolaže tačnim brojem osoba u situaciji beskućništva, ali ni tačnim brojem građana koji žive u aposolutnom siromaštvu.

Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), u 2022. godini stopa rizika od siromaštva iznosila je 20 odsto, odnosno svaka peta osoba u Srbiji je bila u ovom riziku. Ukoliko se pogleda sveobuhvatnije, taj broj je i veći, jer je stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti iznosila 28,1 odsto.

Osobe u riziku od siromaštva su tada bile one čiji je raspoloživi prihod niži od praga rizika od siromaštva, koji je u 2022. iznosio 26.509 dinara prosečno mesečno za jednu osobu.

U najvećem riziku su bile osobe od 55 godina pa naviše i to 44,2 odsto ukupno.

Ipak, kako navode i iz samog RZS-a, ova stopa ne pokazuje koliko lica je stvarno siromašno, već koliko njih ima prihod niži od praga prizika od siromaštva. Stvarne podatke nemamo, jer je Srbija 2020. godine prestala da prati stopu apsolutnog siromaštva.

Razlog je, između ostalog, i to što je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva (SIPRU), koji je ove podatke pribavljao, prestao sa radom 2021. godine.

Prema poslednje dostupnim informacijama iz 2020, procenat apsolutno siromašnih u Srbiji iznosio je 6,9 odsto, što znači da je u ovoj kategoriji bilo 446.000 građana.

Ove godine su, međutim, agencije u okviru Ujedinjenih nacija (UN) izradile projekciju siromaštva u Srbiji za 2023. godinu, a podaci su pokazali da se 12,1 odsto građana Srbije nalazi u apsolutnom siromaštvu, što je oko 800.000.

U Srbiji kao praktično jedino rešenje za pomoć siromašnim građanima postoji davanje socijalne pomoći.

Međutim, prema tvrdnjama Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, u poslednje dve godine više od petine korisnika izgubilo je pravo na novčanu socijalnu pomoć.

Socijalna pomoć sada iznosi svega 11.674 dinara po pojedincu i, prema njihovim rečima, predstavlja tek 44 odsto iznosa prihoda koji je jednoj osobi potreban da bi prešla prag rizika od siromaštva.

Nađa Marković iz A11 za Danas potvrđuje da nemamo realan broj beskućnika.

„To je teško utvrditi s obzirom na to da su ovo pojedinci bez adrese i u pokretu, ali isto tako i imajući u vidu falične metodologije prikupljanja podataka“, objašnjava ona.

Marković podseća da je, prema poslednjim podacima, u riziku od siromaštva živelo više od 1,3 miliona ljudi, odnosno svaki peti stanovnik.

Kako upozorava, sistemski problemi su mnogobrojni.

„Prihvatilište za odrasla i stara lica je jedino sistematizovano privremeno rešenje za noćenje, ali je za ulazak potreban uput Centra za socijalni rad, kao i nalaz lekara da ne postoje kontraindikacije za kolektivni smeštaj. Do skoro se u praksi tražio i kovid test, a licima koja imaju problema sa mentalnim zdravljem i borave na Klinici „Laza Lazarević“ je praktično onemogućeno da nakon otpuštanja dođu u Prihvatilište, jer isto nema kapaciteta za nadzor i negu ovih pojedinaca. Osim toga, otvoreno je i zimsko prenoćište koje prima oko 30 ljudi, tako da članice Mreže za borbu protiv beskućništva apeluju da se otvori više ovakvih centara i da ona budu dostupna svakodnveno, ne samo tokom zime“, kaže ona.

Osobe u situaciji beskućništva teško dolaze i do hrane, naglašava Marković.

„Iako su lokalnom odlukom o pravima i uslugama iz socijalne zaštite grada Beograda prepoznati kao posebna kategorija koja ima prava na besplatan obrok, ovo je predviđeno samo u takozvanim vanrednim situacijama“, navodi naša sagovornica.

Ovi ljudi najčešće ostaju van sistema, kako kaže Marković, jer nemaju lična dokumenta.

„Oni koji imaju, otežano im je da prijave svoja prebivališta, što je preduslov za ostvarivanje drugih prava. Usled toga pojedinci u situaciji beskućništva imaju problema sa pristupom zdravstvenim i socijalnim uslugama, što dodatno pogoršava njihovu već tešku poziciju“, upozorava ona.

Siromaštvo je, prema njenim rečima, korak koji prethodi beskućništvu ili ide ruku pod ruku sa njim.

„Primeri za to se mogu naći među stanarima socijalnih stanova, pogotovo u Beogradu gde je ovaj koncept krajnje nepriuštiv i neodrživ. Troškovi stanovanja u ovim stanovima su izrazito visoki, što njihove stanare često stavlja u situaciju da biraju između plaćanja računa i pokrivanja osnovnih životnih potreba. To dalje vodi dugovanjima, pokretanju izvršnih postupaka pa sve do pokušaja prinudnih iseljenja, što su postupci koje smo u nekim slučajevima morali da zaustavljamo pred Evropskim sudom za ljudska prava, ukazujući na to da usled sistemskih problema ne može doći do tako velikog kršenja ljudskih prava i ugrožavanja zdravlja i života ljudi“, pojašnjava Marković.

Ona pozdravlja to što je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava stavilo beskućništvo na agendu društvenih dijaloga i tako otvorilo put ka javnim politikama, ali smatra da je potrebno još mnogo rada da bi se pojačali institucionalni kapaciteti i obezbedila sveobuhvatna podrška ljudima u riziku i u situaciji beskućništva.

Gordana Matković iz Centra za socijalnu politiku objašnjava da relativno siromaštvo nije pravi pokazatelj broja siromašnih građana.

„Na osnovu relativnog siromaštva se malo toga može reći, osim što nam daje neke naznake o nejednakosti. Ali mi ne znamo koliko ljudi ne može da zadovoljni osnovne potrebe“, ukazuje ona.

Ako gledamo istorijski procenat apsolutnog siromaštva, ono je uvek bilo na oko sedam odsto, kaže Matković.

Ona naglašva i da iznosi socijlane pomoći nisu dovoljni.

„Logično je da država kada zna da ima neadekvatne iznose i kada joj se pojavi budžetski prostor, poboljša adekvatnost tih davanja. Što kod nas nije slučaj“, navodi naša sagovornica.

Milica Vasiljević iz Mreže za borbu protiv beskućništva za Danas navodi da je beskućništvo posledica sistemskih uslova koji ne pristupaju pravu na adekvatno stanovanje kao ljudskom pravu.

Znamo da je beskućništvo život u apsolutnom siromaštvu, kaže ona.

„Govorimo o životu bez krova nad glavom, o životu u privremenom, nesigurnom ili neadekvatnom smeštaju. Organizacije koje su članice Mreže pružaju podršku za više od 4.000 ljudi u Beogradu i Novom Sadu, te možemo pretpostaviti da je broj ljudi koji se suočavaju sa beskućništvom u Srbiji znatno veći. Ova pretpostavka postaje još realnija ako uzmemo u obzir da je prema RZS broj ljudi koji živi u riziku od siromaštva u Srbiji veći od milion“, ukazuje Vasiljević.

Postojeće usluge socijalne zaštite i programi socijalnog stanovanja, prema njenim rečima, nisu dovoljni da pruže podršku ljudima, a često su i nedovoljno dostupni.

„Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog pokrenulo je seriju razgovora prošle godine koji su okupili aktere iz različitih sektora i stavili u fokus ovo pitanje. Iščekujemo nastavak razgovora i konkretne akcije u pravcu unapređenja položaja ljudi u situaciji beskućništva i prevencije beskućništva“, poručila je naša sagovornica.

Ona dodaje i da se nadaju razvoju inkluzivne metodologije prikupljanja podataka o ljudima pogođenim beskućništvom.

„Imperativ je i jačanje institucionalnih kapaciteta u pravcu prevencije beskućništva, dalji razvoj usluga za zadovoljenje urgentnih potreba ljudi, kao i razvoj dugoročnih stambenih rešenja. Zagovaramo donošenje nacionalne stambene strategije i lokalnih strategija koje će nedvosmisleno obezbediti da podrška ljudima u situaciji beskućništva bude od prioritetnog značaja za naše društvo. Potrebno je učiniti da socijalno stanovanje bude priuštivo i održivo“, ističe Vasiljević.

Ona naglašva da društveni odgovor na pitanje beskućništva govori o tome kakvom društvu stremimo.

„Želimo da promene i politike koje se donose vode ka društvu socijalne pravde, empatije, solidarnosti i poštovanja ljudskih prava“, poručuje Vasiljević.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković ukazuje za naš list da je siromaštvo izuzetno kompleksno pitanje i jedno od osnovnih uzroka nejednakosti i socijalne isključenosti.

„A život bez krova nad glavom predstavlja jedan od najtežih oblika života, i to iz više razloga. To je izuzetno težak život, koje najčešće odlikuje apsolutno siromaštvo, nedostatak osnovnih životnih uslova, hrane, vode, odeće… Mnogi od njih ne poseduju lična dokumenta, što dodatno otežava pristup svim pravima i uslugama, zbog čega često za sistem ostaju nevidljivi“, pojašnjava ona.

Ove osobe se, kako dodaje, gotovo svakodnevno suočavaju sa problemom ostvarivanja najosnovnijih ljudskih prava, diskiminacijom i stigmatizacijom zbog položaja u kojem se nalaze.

„Teško je dati procenu koliko ljudi u Srbiji se trenutno nalazi u stanju beskućništva. Popis stanovništva, ali ni drugi dostupni izvori ne daju potpun odgovor na ovo pitanje zbog čega problem beskućništva nije adekvatno prepoznat. Sveobuhvatna analiza razloga zbog kojih se neko našao u ovoj situaciji, kao i utvrđivanje njihovog broja, mogli bi da pomognu u planiranju i kreiranju adekvatnijih, dodatnih mera koje bi bolje odgovorile na prava i potrebe ovih ljudi“, kaže Janković.

Jako je važno, prema njenim rečima, da kreiranjem usluga i materijalnom podrškom iz domena socijalne zaštite preventivno delujemo da do situacije beskućništva ni ne dođe.

„Samo uz kontinuiranu i celovitu podršku, može se doći do adekvatnog sistemskog odgovora. Smeštaj i obezbeđivanje obroka su svakako prioriteti u rešavanju problema sa kojima se suočavaju, ali bez osnaživanja i pružanja adekvatne podrške nismo ništa uradili da neko izađe iz začaranog kruga siromaštva i situacije beskućništva“, poručuje ona.