Zašto fabrike finalnih proizvoda od drveta teško dolaze do kvalitetnih sirovina u Srbiji

Ono što se dešava, pre svega u Kini, preliva se i na ostatak sveta, a iako je kod nas izvoz prošle godine bio rekordan, najviše su se izvozili proizvodi poput rezane građe i ploča.

I dok su oni koji se bave time zadovoljni, drugi deo drvne industrije ne može da dođe do kvalitetnih materijala poput trupaca hrasta jer se to najvećim delom plasira inostranstvu. Zbog toga zagovaraju da država učini nešto, da zabrani ili ograniči izvoz sirovine.

Drvna i industrija nameštaja su prošle godine imale izvoz od 682 miliona dolara, što je rast od 24,5 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Rast izvoza nameštaja je bio 19 odsto, izvoz proizvoda od drveta 29 odsto.

Profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu Branko Glavonjić kaže za Danas da je izvoz rekordan u poslednjih više od 10 godina, najviše zahvaljujući rastu cena. U SAD su, ističe, cene rezane građe na rekordnom nivou u poslednjih 100 godina, a slična situacija je i u Evropi. On kaže da je i uvoz prošle godine porastao (473 miliona dolara) i da su u spoljnotrgovinskom poslovanju stvari bile dosta dobre.

„Međutim, kada pogledamo domaće tržište tu je sve podeljeno, oni proizvođači koji se bave proizvodnjom niskog stepena finalizacije, poput rezane građe i ploča, zadovoljni su poslovanjem i mnogima od njih je ovo „zlatno doba“.  Ali to neće trajati u nedogled. Toga su svesni i proizvođači jer se veliki broj njih opredelio da neplanirani profit usmeri ka tehnološkoj modernizaciji“, ističe Glavonjić.

S druge strane, napominje, proizvođačima nameštaja i drugih proizvoda od drveta tako visok rast cena ploča i drvne građe ne odgovara.

„Njihov problem je i to što deo materijala uvoze, a kod tih proizvoda su i rokovi isporuke produženi, ono što je nekada moglo za dve nedelje da se nabavi sada se čeka po tri meseca. I to je razlog zašto su proizvođači u velikom problemu kada treba da organizuju proizvodnju i daju svoje rokove. Sada su ponude za te rokove od tri do pet dana, jer se cene menjaju na nedeljnom nivou“, naglašava naš sagovornik.

Branko Glavonjić kaže da kapaciteti naše industrije rastu iz godine u godinu, da su u primarnoj preradi duplirani u odnosu na mogućnosti šumskog fonda Srbije da snabde sve. Izvoz trupaca prošle godine dostigao je 77.000 kubnih metara što je gotovo duplo više nego 2020. kada je bio 44.000 kubika.

„Nije dobro što 55 odsto izvoza čine trupci hrasta, a to je naša najvrednija drvna sirovina. Imamo kapacitete da preradimo svu tu količinu trupaca koja se izvozi i nije dobro da naša preduzeća oskudevaju, a da se sirovine s druge strane izvoze. Izvezete sirovine u vrednosti od jednog dolara, a kada bi je preradili u proizvod visokog stepena finalizacije vrednost izvoza bi bila povećana pet do 10 puta“, napominje Glavonjić.

U tom smislu, kaže on, veliki broj privrednika apeluje na Vladu da donese određene mere, neki predlažu i donošenje uredbe o zabrani izvoza trupaca, što je Rusija uradila prošle godine.

„U kriznim situacijama vlade donose mere o ograničenju spoljnotrgovinskog prometa, mislim da bi i naša Vlada trebalo da donese takvu uredbu i privremeno zabrani izvoz trupaca. Naravno, ta mera ne bi dugo mogla da bude na snazi jer smo potpisnik raznih sporazuma o slobodnoj trgovini“, kaže Glavonjić. U aktuelnoj strategiji, kako kaže, predložili su Vladi i jačanje lanca vrednosti u smislu povezivanja proizvođača drvne sirovine i onih koji se bave finalnim proizvodima od drveta.

„Dali smo predlog Vladi kako to da se uradi, da se stvore ekonomski uslovi da se više isplati prodati trupac našim prerađivačima nego da se izveze. To je održivo i to bi na dugi rok moglo da destimuliše izvoz“, naglašava Glavonjić.

JP Srbijašume i Vojvodina šume imaju nešto malo manje od 50 odsto šuma u Srbiji, zbog restitucije veće je učešće privatnih šumovlasnika i onih u vlasništvu crkve, ali najkvalitetnije šume su u javnim preduzećima. Ona, napominje Glavonjić, imaju svoju politiku prodaje drveta gde najveća preduzeća dobijaju i najviše drvne sirovine. Ona koja imaju manje kapacitete dobijaju manje količine i ona su u većoj meri orijentisana na privatne šume.

„I pored toga što najveći dobijaju najviše javna preduzeća vode računa i o malim, pogotovo u manje razvijenim delovima Srbije. To nije dovoljno, ali sirovine nema toliko koliko bi preduzeća mogla da prerade, a ne može da se uvozi jer je situacija slična i u zemljama u okruženju, i tamo se preduzeća bore za sirovinu kao i ovde“, naglašava on.

JP Srbijašume imaju svoju politiku prodaje, napominje, i treba razlikovati drvnu sirovinu koja se usmerava na proizvodnju peleta i ploča, i na tehničko drvo koje se usmerava ka pilanama.

U JP Srbijašume za Danas kažu da je za ovu godinu planirana prodaja 1,5 miliona kubnih metara, od toga 592.446 kubika tehničkog drveta i 973.488 kubika višemetarskog i metarskog drveta.

Godišnji plan prodaje je za 2022. u odnosu na prošlu povećan za dva odsto, napominju u ovom preduzeću, a drvne sortimente prodaju svim pravnim i fizičkim licima u skladu sa poslovnom politikom preduzeća.

Međutim, u ovom preduzeću nisu nam odgovorili na to da li je taj godišnji plan poslovanja koji treba da prođe Vladu i odobren i da li je počela prodaja. Odgovor na to pitanje nismo dobili ni u Vladi. Ali upravo je to, uz izvoz, još jedan od razloga zbog kog se drugi proizvođači bune. Sirovine em nema dovoljno, em ne mogu da je kupe zbog proceduralnih stvari.

Predsednik kluba Privrednik Zoran Drakulić kaže da je to što plan još nije usvojen jedan od problema, a da je drugi to što jedan od najvećih proizvođača ploča troši 30 odsto onoga što proizvedu Srbijašume, što je nekih 530.000 tona godišnje, a da od toga Srbija nema nikakve koristi.

„Oni 98 odsto proizvodnje izvoze i na stranom tržištu imaju izvanredne cene. Najpre su digli cene, a poslednje tri godine profit nemaju ovde, jer sav profit iznose u inostranstvo. Ako izvezu 50 miliona evra, samim tim smanje proizvodnju peleta na domaćem tržištu i onda Srbija mora da uvozi dodatno mazut, pelet, lož-ulje i ako je ekvivalent tome 100 miliona, već su ubili domaću industriju“, ističe Drakulić.

Šteta je, kako kaže, dvostruka jer ovde ne plaćaju porez na dobit i dividende, a s druge strane ako mi ne proizvedemo dovoljnu količinu peleta mora da se uveze neka zamena. Država mora da vidi, kako kaže, gde ide profit onih koji izvoze, da li se isplati državi da ima takve fabrike u Srbiji, koje smanjuju kapacitete drvne industrije.

Cene će rasti narednih pola godine

Cene drvne sirovine, pre svega trupaca su poslednjih godinu dana porasle između 30 i 35 odsto, napominje on, a rezervne građe od 40 do 60 odsto. Glavonjić kaže da je nezahvalno prognozirati na duže, ali napominje da će sigurno cene drvne sirovine u narednih pola godine blago rasti i u Srbiji i da se već sada plaćaju bukovi trupci 130 evra po metru kubnom, sa naznakama da će to ići i do 150 evra narednih meseci.

U drvnoj industriji 30.000 zaposlenih

U Srbiji trenutno postoji 2.500 privrednih društava, od čega se 700 njih bavi proizvodnjom nameštaja, svi ostali se bave preradom drveta i proizvodnjom proizvoda od drveta. Tome treba dodati i 4.000 preduzetnika, koji rade i u preradi, ali i proizvodnji nameštaja, tako da drvna industrija zapošljava 30.000 radnika i u BDP-u učestvuje sa 1,4 odsto.