Zašto je Strazbur poslednja nada za srpske radnike

Vlasnike tih papira na to obavezuje Uredba o evidentiranju dospelih neizmirenih obaveza društvenih preduzeća po izvršnim presudama za potraživanja iz radnih odnosa, koja je stupila na snagu 5. aprila. Maliciozni bi rekli: ono što nije pošlo za rukom tandemu Ćirić (Nebojša) – Homen (Slobodan), koji su u martu 2009, sa pozicija državnih sekretara u ministarstvima ekonomije i pravde, „preporučili“ sudovima da obustave izvršne postupke po pravnosnažnim sudskim presudama kojima su radnicima društvenih preduzeća dosuđena novčana potraživanja iz radnog odnosa, uspelo je, na kraju mandata, Vladi Mirka Cvetkovića. I mada je javnost tada, dakle pre nešto više od tri godine, osudila protivustavno mešanje izvršne u sudsku vlast, činjenica je da izvršne presude nisu realizovane. Na to ukazuju i podaci koje smo dobili u Agenciji za privatizaciju, prema kojima je do sada obrađeno oko 16.000 zahteva, a bar još toliko čeka na obradu. Nismo, međutim, mogli da saznamo o kom obimu potraživanja je reč. Ali ono što u ovoj, naročito za radnike sumornoj, priči zabrinjava jeste podatak da, osim Društva sudija Srbije i Sindikata pravosuđa, na Uredbu niko nije reagovao. Sindikat pravosuđa podsetio je na odluku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, od 24. februara prošle godine, prema kojoj se izvršni postupci za naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđeni izvršnim ispravama protiv dužnika – subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati. Naprotiv, biće nastavljeni i okončani. Oni u tom kontekstu ističu da je predsednica Vrhovnog kasacionog suda, Nata Mesarević, imala obavezu da sa najviše sudske instance upozori Vladu Srbije da je ova Uredba protivustavna.

Vladavina prava na ispitu

Pitanje koje u ovom trenutku muči zaštitnika građana Sašu Jankovića, ali i radnike koji su sporove rešili u svoju korist, jeste šta će biti sa onima koji se ne evidentiraju – da li to znači da će njihove sudske presude biti proglašene nevažećim, što bi dalje značilo dezavuisanje sudske vlasti.

– Druga, ne manje značajna, činjenica jeste da se sudske presude odnose na konkretno preduzeće čije bi dugove sada trebalo da plate poreski obveznici. Sporno je i to što se eventualno namirivanje tih obaveza preduzeća iz budžetskih sredstava ne može regulisati uredbama, već zahteva usvajanje zakona. Prethodno bi, međutim, trebalo utvrditi da li je ekonomski opravdano, i moralno, da se te obaveze, naročito kad je reč o privatizovanim preduzećima, svale na pleća poreskih obveznika. Imam utisak da je sve ovo posledica višedecenijskog ignorisanja vladavine prava. Nesporno je, recimo, da je ne tako mali broj preduzeća godinama samo fiktivno bilo aktivno, ali i radnici tih firmi traže da im se isplate zarade, makar to bio i minimalac, iako zapravo nisu radili – komentariše za Danas Janković.

On je u mišljenju koje je uputio Vladi Srbije upozorio i na to da je nesprovođenje pravosnažnih i izvršnih sudskih odluka donetih u korist radnika društvenih preduzeća obuhvaćenih postupkom privatizacije, odnosno nemogućnost isplate zaostalih zarada i drugih potraživanja u postupku njihovog restrukturiranja, i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu uočio kao jedan od sistemskih problema u Srbiji, s obzirom na to da je reč o povredi prava na mirno uživanje imovine i prava na suđenje u razumnom roku. „U tom kontekstu posmatrano, logično se nameće pitanje da li se Uredbom koja propisuje evidentiranje izvršnih presuda i odugovlačenje naplate potraživanja u nedogled, građani Srbije, zapravo, podstiču da tuže državu Sudu u Strazburu, koji će taj problem brže rešiti“, ističe Janković. Naš sagovornik upozorava i na to da hiljade radnika ostaju bez zarada, iako su sudske presude u njihovu korist, jer Zakon o privatizaciji stopira izvršenje presude ako preduzeće u kome su radili uđe u proces privatizacije kroz restruktuiranje. Ombudsman podseća da se Ustavom garantovano pravo na zaradu po osnovu rada, kao i princip obaveznosti sudskih odluka, ne mogu žrtvovati zbog interesa privatizacije. Ali, ne treba amnestirati ni Agenciji za privatizaciju, koja nije okončavala postupke restrukturiranja u zakonom predviđenom roku. Članom 14 Zakona o privatizaciji propisan je krajnji rok (31. decembar 2008) do kada je morao da bude objavljen javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji. Ukoliko se to ne dogodi, Agencija za privatizaciju bila je dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije.

Za one koji su ostali bez posla i pred sudovima traže pravdu, neprihvatljiva je, inače sumnjiva, argumentacija da će isplata njihovih potraživanja većinu preduzeća odvesti u ambis. Oni ne mogu da se solidarišu sa svojim dojučerašnjim kolegama koji su u ovom trenutku u boljoj poziciji od njih jer imaju kakav-takav posao. U situaciji u kojoj država smatra da i privatizovano preduzeće ne treba da ispuni svoju obavezu, način na koji bi, prema oceni Suda u Strazburu, problem sistemski mogao da bude rešen, jeste dokapitalizacija privatizovanih preduzeća za koje država proceni da je njihov opstanak ekonomski opravdan. Država bi preduzeću dužniku mogla da obezbedi novac potreban za izmirivanje obaveza po sudskim odlukama, a da zauzvrat postane suvlasnik, ili 100 odsto vlasnik tog preduzeća.

Signal za novo zaduživanje

Uredba ne daje odgovor na pitanje na koliki se rok, zapravo, odlaže izvršenje sudskih odluka, ali one koji čekaju na naplatu svojih potraživanja, čini se, više brine to da li će, i na koji način, biti obezbeđena sredstva za te namene. Uz konstataciju da se u normalnim okolnostima takvi problemi ne bi rešavali uredbama, jer to praktično znači subvencionisanje obaveza preduzeća koja zbog nelikvidnosti nisu u stanju da ih izmiruju, Mahmud Bušatlija, konsultant za strane investicije, kaže za Danas da je apsurdno da se ta potraživanja svaljuju na državu koja je, takođe, jedan od najvećih dužnika.

– Ovakav pristup je veoma problematičan i zbog toga što podrazumeva novo zaduživanje države. Jer, uveren sam u to, na druge izvore finansiranja ne možemo da računamo. A pošto je Srbiji rejting pao na BB-, to znači da kamate na te pozajmice neće biti niže od devet odsto, možda čak i 10 odsto, jer je u našem rangu već veliki broj zemalja koje će imati prioritet u prodaji svojih obveznica. Treba podsetiti da se na svetskim berzama kotiraju i vrednosni papiri zemalja, poput Francuske i Italije, koje su još uvek u A, dakle, investicionoj zoni. Prema tome Srbija sada može da računa samo na kredite koji će enormno koštati. Pod uslovom da neko uopšte bude zainteresovan da kupi naše bondove to će nas koštati koliko i dinarski zapisi, a to znači 12 do 13 odsto. A ako se i tekuće obaveze moraju pokrivati zaduživanjem, onda mi nemamo nikakvu perspektivu – upozorava naš sagovornik.

On smatra da bi državna uprava, ukoliko namerava da učini nešto ozbiljno, morala da sačini dugoročni plan razvoja koji prevazilazi njen mandat od četiri godine. To, između ostalog, podrazumeva popravljanje kantri rizika koji će potom popraviti kreditni rejting, koji je pao upravo zbog visokog kantri rizika. „Svi ukazuju na visok budžetski deficit i javni dug, a retko ko kaže da je to posledica pogrešnih poteza državne uprave. Da bi se taj rejting popravio, moramo da imamo plan reformi koji će biti verifikovan od MMF-a. Nesumnjivo je da Srbija mora da smanji pritisak javnog duga, a to se može postići samo reprogramom i otpisom dela obaveza“, zaključuje Bušatlija.

U sistemu pojačanog nadzora

Srpsko pravosuđe već godinama unazad nosi epitet ne samo neefikasnog već i najsporijeg u Evropi – radni sporovi u proseku traju između četiri i pet godina. I mada još niko nije precizno izračunao koliko ta inertnost pravosudnih organa košta državu, odnosno poreske obveznike, neke računice, doduše nezvanične, ukazuju na to da se cena jednog sudijskog dana kreće od 30.000 dinara do čak 2.000 evra. Zato ne čudi što je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo više presuda protiv Srbije kojima je konstatovao povrede prava na pravično suđenje u razumnom roku iz člana 6 stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava. Taj sud je počeo da dostavlja na odgovor državi Srbiji predstavke koje se odnose na dugove društvenih preduzeća iz radnih odnosa utvrđene pravosnažnim presudama domaćih sudova. Pozivajući se na „dobro ustanovljenu sudsku praksu“, Sud u Strazburu predlaže da se u takvim slučajevima ide na poravnanje, što praktično znači da se od države zahteva da zbog dugog postupka izvršenja plati nematerijalnu štetu, kao i materijalnu štetu i troškove dosuđene presudama domaćih sudova. Nadzor nad izvršavanjem presuda koje je Sud doneo protiv Srbije sprovodi Komitet ministara Saveta Evrope sve dok ne konstatuje da su izvršeni svi nalozi (prevođenje, objavljivanje i dostavljanje, plaćanje naknade, sprovođenje individualnih i generalnih mera). Zanimljivo je, takođe da je na sastanku Komiteta ministara Saveta Evrope (održan krajem 2010) usvojen izveštaj iz koga proizilazi da će se predmeti koji se odnose na problem neefikasnog izvršavanja presuda domaćih sudova, među kojima su najznačajnije one protiv društvenih preduzeća, naći u grupi presuda koje se razmatraju po sistemu „pojačanog nadzora“. Imajući sve to u vidu mogao bi se steći utisak da je usvajanje ove Uredbe zapravo pokušaj Vlade da stvori sistemski okvir za izvršenje odluka Suda u Strazburu, pa i onih koje se odnose na poravnanje. Od radnika se traži da u roku od četiri meseca, počev od 5. aprila, dostave prijave Agenciji za privatizaciju, koja onda ima obavezu da napravi evidenciju o svima kojima društvena preduzeća duguju novac na ime radnog odnosa. Te podatke će Agencija dostaviti Ministarstvu finansija i privrede, od koga se očekuje da u roku od 60 dana od prijema evidentiranih obaveza o tome informiše Vladu i predloži odgovarajuće mere. Rok za prijavljivanje potraživanja istekao je 5. avgusta ali će, po svemu sudeći, biti produžen.

Besplatan postupak

Većina građana Srbije, koji su se suočili sa nepravednim odlukama domaćih sudova, ne zna da je pokretanje postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu – besplatno. Drugim rečima, ukoliko su iscrpljena sva pravna sredstva koja domaće zakonodavstvo nudi, građanin može sam da popuni formular i da ga, uz odgovarajuću dokumentaciju, dostavi Sudu u Strazburu. Taj posao može biti poveren i advokatu koji će, u slučaju pozitivnog ishoda, sudske troškove naplatiti od države. Ukoliko proceni da su dezavuisane sudske odluke time što se realizacija izvršnih presuda u nedogled odlaže, Sud će doneti rešenje u korist građana, jer se proces smatra okončanim tek kad klijent ostvari svoja prava. Pred Sudom u Strazburu pozitivno je rešeno četiri presude iz radnih sporova.

Saša Janković, zaštitnik građana

Logično se nameće pitanje da li se Uredbom koja propisuje evidentiranje izvršnih presuda i odugovlačenje naplate potraživanja u nedogled, građani Srbije, zapravo, podstiču da tuže državu Sudu u Strazburu, koji će taj problem brže rešiti.

Mahmud Bušatlija, konsultant

Ovakav pristup je veoma problematičan i zbog toga što podrazumeva novo zaduživanje države. A pošto je Srbiji rejting pao na BB-, to znači da kamate na te pozajmice neće biti niže od devet odsto, možda čak i 10 odsto.