Zašto je unapređenje zaštite životne sredine poduhvat koji nema alternativu

Preduslovi za realizaciju neophodnih investicija su obezbeđenje stabilnog i održivog sistema funkcionisanja finansiranja zaštite životne sredine kao i priprema infrastrukturnih projekata sa kojima se može aplicirati za sredstva iz fondova Evropske unije. Zaštita životne sredine je veoma važna oblast za Srbiju, ne samo zbog činjenice da je reč o nezaobilaznoj stanici na putu ka Evropskoj uniji već i zbog nas koji živimo i naše dece koja će živeti u ovoj zemlji, rekla je Snežana Bogosavljević Bošković, ministarka poljoprivrede i zaštite životne sredine, na konferenciji posvećenoj zaštiti životne sredine i ceni usklađivanja sa EU standardima koju je protekle nedelje organizovao Danas konferens centar.

Konstatovano je, takođe, da se trećina od svih propisa, koje Srbija treba da uskladi sa evropskom regulativom, odnosi upravo na zaštitu životne sredine. Kad je reč o ambalaži i ambalažnom otpadu, ministarka poljoprivrede podsetila je da je uspostavljen sistem upravljanja tim otpadom.

– Obveznici zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu sami finansiraju sistem sakupljanja i reciklaže kroz operatere sistema ambalažnog otpada. Država propisuje nacionalne ciljeve i procenat otpada koji obveznici zakona moraju da sakupe i recikliraju, ili ponovo iskoriste. Do kraja septembra trebalo bi da bude usvojena uredba o utvrđivanju plana smanjenja ambalažnog otpada za period od 2015. do 2019. godine, kojom se propisuju opšti ciljevi za ponovno iskorišćavanje i reciklažu, kao i specifični ciljevi za reciklažu te vrste otpada, odnosno posebno papira, kartona, plastike, stakla, metala, drveta – navela je Snežana Bogosavljević Bošković dodajući da će uskoro biti obezbeđena operativna sredstva za reciklere u iznosi od 1,5 milijardi dinara.

U sistemu prikupljanja otpada, po njenim rečima, važnu ulogu svakako ima i lokalna samouprava. Tvrdi, takođe, da je neophodno ozbiljno i što pre ući u razvrstavanje ambalažnog otpada po materijalima. U ovaj posao treba uključiti sve nivoe državne uprave, javna komunalna preduzeća i privatne sakupljače, operatere, reciklere, neformalni sektor, ali i građane.

– Srbija treba da razvija kako sisteme deponija tako i sisteme reciklaže. Izgradnja regionalnih centara za upravljanje čvrstim komunalnim otpadom je strateški cilj Srbije koji podrazumeva izgradnju celokupne infrastrukture za efikasno i efektivno upravljanje otpadom. U uređenju pitanja u oblasti zaštite životne sredine Srbija se mora oslanjati na tri stuba, evropsko zakonodavstvo, domaće zakonodavstvo harmonizovano sa evropskim i implementirano, ali i na edukaciju i razvoj javne svesti. Tu veliku ulogu imaju Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, mediji, nevladin sektor koji radi u oblasti zaštite životne sredine – rekla je ministarka.

Prema oceni Rajnera Frojnda, menadžera za projekte zaštite životne sredine i poljoprivrede Misije EU u Srbiji, u procesu pristupanja EU za Srbiju je od velike važnosti da uskladi propise koji se odnose na zaštitu životne sredine sa evropskom regulativom.

– To je bitno najpre zbog toga što investitori u ovoj oblasti žele da ulažu u stabilnom i usklađenom sistemu. Podsećam da će Srbija morati da prihvati sve tačke iz poglavlja 27, ukoliko želi da uđe u EU. Činjenica je da Srbija ima dobre zakonske osnove, ali svi zakoni moraju dosledno da se primenjuju da bi se našli finansijeri za buduće projekte. Ono što Srbiji nedostaje su odgovarajući ekonomski instrumenti, ali i stručnjaci – smatra Frojnd.

Kada je reč o tretiranju otpadnih voda, Frojnd procenjuje da će se taj problem rešavati najmanje narednih desetak godina. „Srbija ima strategiju i akcioni plan rešavanja pitanja upravljanja otpadom i sve što je tim dokumentima utvrđeno mora i da se primenjuje. Svaka divlja deponija koja se pojavi odmah treba da bude zatvorena. Tu se očekuje veliko angažovanje lokalnih zajednica“, ističe Rajner Frojnd.

Prema oceni učesnika konferencije, jedan od problema svakako je i finansiranje projekata zaštite životne sredine i u toj oblasti treba pripremiti strategiju. Činjenica je, međutim, da se ova ulaganja vraćaju a novac dobijen na taj način iznova treba ulagati u nove ekološke projekte.

– Kompanija Sekopak je, sa svojim partnerima sakupljačima, od osnivanja 2010. godine sakupila i poslala na reciklažu više od 90.000 tona ambalažnog otpada, od čega su trećinu sakupila komunalna preduzeća. Za četiri godine, otkako postoji sistem upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, Sekopak je sa partnerima povećao sakupljanje ambalažnog otpada šest puta. Dobar primer je Kragujevac, u kome nekada otpad uopšte nije razvrstavan i razdvajan, a danas se sakupi oko 1.000 tona otpada koji se reciklira. To je pokazatelj da je ovaj sistem uspešan i održiv i da daje dobre rezultate – konstatuje Violeta Belanović Kokir, direktorka kompanije Sekopak.

Ukazala je i na podatak da je Sekopak u sakupljačku infrastrukturu uložio tri miliona evra, od čega je 70 odsto otišlo komunalnim preduzećima. Zajedno sa partnerima, ova kompanija radi i na edukaciji stanovništva, kako odraslih tako i najmlađih, kroz razne projekte. „Istraživanja, koja smo u protekle četiri godine realizovali pokazuju da je 30 odsto stanovništva Srbije ekološki svesno i spremno da razdvaja otpad, ako postoji odgovarajuća infrastruktura. Do procenta od 67 odsto mogli bismo da dođemo kroz edukaciju stanovništva i obezbeđenu infrastrukturu, a za stoprocentni učinak neophodni su ili podsticaji, ili kaznene mere“, navela je direktorka Sekopaka.

Mogao se čuti i podatak da je ta kompanija ispunila i nacionalne i specifične ciljeve za svih pet vrsta materijala, a cilj za 2014. je da 30 odsto ambalaže koja je puštena u promet zajedno sa partnerima sakupi i pošalje na reciklažu. Srbija postepeno treba da ide ka ciljevima EU u narednih pet godina i da razmišlja o razvoju sakupljačke komunalne mreže. Između 60 i 70 odsto ambalažnog završava u komunalnom otpadu i to treba promeniti. Zato je važno da se razvija komunalni sektor. Studije EU su pokazale da u proseku za godinu dana pet odsto može da se poveća reciklaža otpada i da se za isti procenat smanje deponije, mada je tačno i to da su neke zemlje upale u zamku jer nisu dovoljno razvijale komunalnu sakupljačku mrežu. „Sa postepenim petoprocentnim rastom mi bismo se približili ciljevima EU, negde bi ih i dostigli, tako da bismo za deset godina mogli da ostvarimo ono za šta je nekim zemljama EU trebalo dve decenije“, procenjuje direktorka Sekopaka. U svakom slučaju cilj je da se popune reciklažni kapaciteti i otvore novi, ali i da se sakuplja svih pet vrsta ambalažnog otpada, ne samo onaj tržišno profitabilni.

– Naši ciljevi moraju biti merljivi i održivi. Integracije jesu poslovni izazov i država mora da izgradi strategiju kako će da ispuni obaveze. Operativni programi treba da se pripremaju u saradnji sa privredom i mora da se precizira koliko šta košta, ko plaća, koliko će ljudi dobiti, ili izgubiti, posao kao i koliki je udeo nacionalne ekonomije u pojedinoj direktivi. Bitno je i kako ćemo mi uposliti svoje kapacitete a neophodno je utvrditi i kakvim kadrovima raspolažemo. Važno je i kako ćemo podeliti trošak integracija – šta će na sebe preuzeti centralna administracija, šta lokalna vlast, šta industrija, kako se ne bi dogodilo da kompletan trošak padne na pleća građana – smatra Siniša Mitrović, specijalni savetnik predsednika Privredne komore Srbije.

Prema njegovoj oceni, ako treba da izgradimo stotine uređaja za otpadne vode, zatim da saniramo deponije i napravimo centre za reciklažu, onda je neophodno proceniti da li možemo da uposlimo domaću privredu.

– Treba naći način da integracije ne postanu trošak, već dobit za domaću industriju, da se otvore „zelena“ radna mesta i omogući zapošljavanje. Pritom treba znati da zemlje EU za te poslove izdvajaju znatno više i da mi, sa 45 evra po stanovniku, teško možemo dobro da upravljamo životnom sredinom. Zbog mnogo obaveza koje nas čekaju u procesu integracija neophodna je sinergija instituta, univerziteta, eksperata, biznis asocijacija, civilnog sektora, administracije, medija… kako bi na kraju građani mogli da osete benefit u kvalitetu života, što je, uostalom, i razlog integracija – zaključio je Mitrović i dodao da integracije moraju biti po meri nacije.

Predrag Jelenković, koautor knjige „Odnosi s javnošću u oblasti zaštite životne sredine“, rekao je da ohrabruje podatak da sve veći broj građana Srbije shvata značaj zaštite životne sredine.

– Oni smatraju da su problemi u toj oblasti alarmantni, ali i da se ekologija često zloupotrebljava u različite svrhe, najčešće političke. Građani su spremni da se edukuju i da učestvuju u akcijama ali je potrebna veća transparentnost vlasti u ovoj oblasti, zaključak je istraživanja koje je 2011. godine urađeno u Nišu. Anketa je imala više od 15 pitanja a za mišljenje je, posredstvom telefona, upitano 860 građana kao 936 učenika završnih razreda osnovnih i srednjih škola. Istraživanje je pokazalo da čak 24,2 odsto ispitanika ne zna šta znači pojam zaštite životne sredine. Na pitanje u kom kontekstu se ovaj pojam najčešće pominje 52 odsto anketiranih je odgovorilo da ga je najčešće čulo u predizbornim kampanjama. O zaštiti životne sredine 62,5 odsto ispitanika se upoznaje preko elektronskih medija, preko interneta 19 odsto anketiranih, a 26 odsto posredstvom štampanih medija – rekao je Jelenković.

Većina anketiranih izjavila je da nedovoljno poznaju ekološke probleme i planove vezane za zaštitu životne sredine grada i opštine u kojoj žive. Prema mišljenju većine ispitanika bilo bi dobro kada bi jednom nedeljno i štampani i elektronski mediji emisije i prostor posvetili ekološkim temama. Iako u udžbenicima osnovnih i srednjih škola ekologija nije dovoljno zastupljena, đaci su se u odgovoru na jedno pitanje podelili – trećina njih misli da bi zaštita životne sredine trebalo da bude uvedena kao poseban predmet, a isti broj učenika smatra da to nije potrebno. „Zanimljivo je da je na pitanje da li bi plastičnu kesu zamenili nekom drugom ambalažom pozitivan odgovor, 2001. godine, u Nišu dalo oko 17,9 odsto Nišlija, a deset godina kasnije čak 81 procenat anketiranih građana tog grada“, kaže Jelenković.

Prema oceni Aleksandra Vesića, pomoćnika ministra poljoprivrede i zaštite životne sredine, problem sa kojim bi Srbija mogla da se suoči u unapređenju zaštite životne sredine jeste i manjak kadrova. Ulagano je u izgradnju kapaciteta, ljudi su obučavani, ali je dosta njih, i to najboljih stručnjaka, otišlo i to niko ne može da spreči.

– Problem je zadržati ljude i zaposliti nove. Kadrovi nedostaju kako na republičkom i pokrajinskom nivou, tako i u lokalnim samoupravama, gde je situacija možda i najteža i Ministarstvo pokušava da nađe način kako bi se obezbedila sredstva za zapošljavanje stručnjaka. Pažnja ministarstva je usmerena na obezbeđenje stabilnog i održivog sistema kako finansiranja tako i naplate taksi i naknada ali i na kontrolu trošenja namenskih sredstava gde je neophodna saradnja sa svim drugim nadležnim službama – naglašava Vesić.

Da bi Srbija mogla da aplicira za sredstva neophodna za ulaganje u preko potrebne infrastrukturne projekte, na svim nivoima treba da bude obezbeđen održiv, siguran i stabilan sistem finansiranja, odnosno sufinansiranja i na vreme mora da bude izrađena projektno tehnička dokumentacija.

*****

Loš bilans

U Srbiji se za životnu sredinu izdvaja 45 evra po stanovniku, odnosno 0,3 odsto bruto domaćeg proizvoda. Potrošnja energije po jedinici proizvoda je dva i po puta veća nego u Evropskoj uniji. Srbija je, mereno po stanovniku, među najvećim emiterima ugljen-dioksida, stepen reciklaže otpada je nizak, a uz sve to loše se upravlja opasnim otpadom. Osim toga, pošto je izostao pravi odgovor na klimatske promene, troškovi lečenja, zbog loših uslova životne sredine, izuzetno su visoki.

*****

Velika ulaganja

– Procenjuje se da bi Srbija, u izgradnju i održavanje infrastrukturni postrojenja u oblasti zaštite životne sredine, trebalo da uloži 1.400 evra po stanovniku. Svojevremeno je za druge zemlje, sada članice Evropske unije, procenjeno da je neophodno ulaganje od 1.150 evra po stanovniku. Srbija mora da izdvoji više novca jer je naša infrastruktura loša, tehnologije su zastarele i nerazvijen je sistem komunalnih usluga, pre svega, komunalnih otpadnih voda i vodosnabdevanja – kaže Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra poljoprivrede i zaštite životne sredine.

*****

Snežana Bogosavljević Bošković, ministarka poljoprivrede i zaštite životne sredine

– Neophodno je ozbiljno i što pre ući u razvrstavanje ambalažnog otpada po materijalima. Izgradnja regionalnih centara za upravljanje čvrstim komunalnim otpadom je strateški cilj Srbije koji podrazumeva izgradnju celokupne infrastrukture za efikasno i efektivno upravljanje otpadom.

Rajner Frojnd, menadžer za projekte zaštite životne sredine i poljoprivrede Misije EU u Srbiji

– Problem tretiranja otpadnih voda rešavaće se najmanje narednih desetak godina. Srbija ima strategiju i akcioni plan rešavanja pitanja upravljanja otpadom i sve što je tim dokumentima utvrđeno mora i da se primenjuje. To znači da svaka divlja deponija odmah treba da bude zatvorena.

Violeta Belanović Kokir, direktorka kompanije Sekopak

– Za četiri godine, otkako postoji sistem upravljanja ambalažom i ambalažnim otpadom, Sekopak je sa partnerima povećao sakupljanje ambalažnog otpada šest puta. Dobar primer je Kragujevac, u kome nekada otpad nije razvrstavan, a danas se sakupi oko 1.000 tona otpada koji se reciklira.

Siniša Mitrović, specijalni savetnik predsednika Privredne komore Srbije

– Treba naći način da integracije ne postanu trošak, već dobit za domaću industriju da se otvore „zelena“ radna mesta i omogući zapošljavanje. Pritom treba znati da zemlje EU za te poslove izdvajaju znatno više i da mi, sa 45 evra po stanovniku, teško možemo dobro da upravljamo životnom sredinom.

Predrag Jelenković, koautor knjige „Odnosi s javnošću u oblasti zaštite životne sredine“

– Sve veći broj građana shvata značaj zaštite životne sredine. Oni smatraju da su problemi u toj oblasti alarmantni, ali i da se ekologija često zloupotrebljava u različite svrhe, najčešće političke. Spremni su da se edukuju ali traže veću transparentnost u toj oblasti, zaključak je istraživanja koje je 2011. godine urađeno u Nišu.

Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra poljoprivrede i zaštite životne sredine

– Problem sa kojim bi Srbija mogla da se suoči u unapređenju zaštite životne sredine jeste i manjak kadrova. Kadrovi nedostaju kako na republičkom i pokrajinskom nivou, tako i u lokalnim samoupravama, gde je situacija možda i najteža i Ministarstvo pokušava da nađe način kako bi se obezbedila sredstva za zapošljavanje stručnjaka.