Zašto Srbija ne uspeva da se približi standardu komšija iz regiona?

Bilo da privredni rast bude iz Vlade najavljenih šest odsto ili MMF-ovih 4,5 do pet ili svega četiri o koliko je pričao Fiskalni savet, činjenica je da jedna godina ne može da promeni mnogo i da bi Srbiji bilo neophodno da godinama kontinuirano ima dobar rast kako bi uopšte mogla da dostigne nivo neke od zemalja Centralne i Istočne Evrope, sa kojima želimo da se poredimo.

Od Zapadne smo još mnogo daleko.

Korupcija i nedostatak vladavine prava koji doprinose lošem kvalitetu institucija – o čemu je kao glavnoj prepreci razvoju govorio i ekonomista Pavle Petrović iz Fiskalnog saveta – glavni je uzrok sporog privrednog rasta i za profesora Ekonomskog fakulteta Dejana Šoškića.

Zbog loše prošle godine i pandemije, napominje Šoškić, imaćemo veću stopu rasta ove godine i ona će možda biti pet ili više odsto.

„Tu se slažu sve procene, naročito kada imamo u vidu izdvajanja u infrastrukturu, ali i za ekologiju. Međutim, daleko smo od zemalja Istočne i Centralne Evrope, nama su potrebne kontinuirane stope rasta od pet ili šest odsto iz godine u godinu, a to je moguće samo na osnovu većih investicija“, ističe Šoškić.

On kaže da Srbija nema dovoljno domaćih investicija, pre svega, a da je i broj stranih dodatno pao prošle godine zbog pandemije.

„To je posledica lošeg institucionalnog ambijenta za investiranje, o čemu svi znamo dosta. Odsustvo vladavine prava u dovoljnoj meri, sve ono na šta ukazuju i međunarodne institucije i Fiskalni savet, visok nivo korupcije, dosta je nepovoljnih okolnosti koje sputavaju glavni motor razvoja, a to su domaće privatne investicije“, naglašava Šoškić.

Te investicije su toliko niske, kako kaže, da bismo uopšte mogli da govorimo o ubrzanju privrednog rasta, jer zbog toga svake godine imamo nižu stopu rasta nego što bismo inače imali.

Postoji, napominje Šoškić, odlična analiza Fiskalnog saveta gde je ustanovljeno koliko nas košta viši nivo korupcije u Srbiji u odnosu na zemlje u regionu i jasan zaključak o tome da visok nivo korupcije oduzima našem rastu pola ili jedan odsto godišnje i to u odnosu na zemlje u regionu, koje su nama inače slične.

Uprkos preporukama Fiskalnog saveta da u uslovima krize mora da se štedi i novac racionalno koristi, prethodnih godinu dana država je kao pomoć privredi i građanima izdvojila više od 900 milijardi dinara.

Osim, složili bi se mnogi, neophodne pomoći u pandemiji, država je, međutim, imala i druge izdatke – za jedne neophodne, za druge i ne baš toliko svrsishodne. Kao one za vojsku, gde je Srbija iz budžeta do pre pet godina izdvajala 50 miliona evra godišnje, pre dve godine čak 300, da bi rebalansom budžeta za 2021. za odbranu predviđeno više od 700 miliona evra.

„Ne znam čemu to služi, Srbija je inače ulagala u odbranu više od dva odsto BDP-a, što je više od zemalja u okruženju. Da li je to nužno, ne verujem da jeste, ako drugi mogu manje da izdvajaju trebalo bi i mi. Međutim, te druge zemlje u okruženju su članice NATO pakta, možda je to cena koju moramo da platimo zato što smo izabrali da budemo mimo tog okruženja u kom su svi oko nas“, kaže Šoškić.

U svakom slučaju, za odbranu treba, napominje on, da se izdvaja manje, pogotovo u osetljivoj godini kakva je ova pred nama, kada bi trebalo da se zaustavi negativni trend rasta javnog duga.

„Mislim da ti rashodi zaista nisu potrebni, jer se vrlo često završe tako što Srbija kupuje oružje koje ne samo da je momentalni izdatak nego se tim ne kreira ni BDP, a često uz to idu i dodaci, održavanje, koje će morati da plate poreski obveznici“, ističe naš sagovornik.

Šoškić podseća da je Srbija među pet najnerazvijenijih zemalja na evropskom kontinentu, uz Moldaviju, Albaniju, Severnu Makedoniju i BiH. Zato je, smatra on, neophodno mnogo više investicija koje bi bile okrenute ka konkurentnom delu privrede.

„Tu treba da se traži izvorište rasta, a to je moguće ako imate uređen ambijent za investiranje, jačanje institucija, smanjivanje korupcije, ali i strateško ulaganje u obrazovanje, nauku, zdravstvo jer su to stvari koje direktno utiču na produktivnost u nacionalnoj ekonomiji. Za sada je naše pristizanje Centralne i Istočne Evrope na dugom štapu, i zato su nam potrebne dugoročne održive stope rasta veće od pet i šest odsto da bismo počeli da smanjujemo jaz“, ističe Dejan Šoškić i kaže da se pritom ne sme zaboraviti da i te druge države imaju dinamične stope rasta i da mi moramo da budemo znatno brži u privrednom rastu i razvoju da bismo počeli da ih pristižemo.

Ekonomista Ljubomir Madžar kaže da za procene rasta nema pravih i neophodnih uslova jer niko ne zna koliko će trajati pandemija i svako prognoziranje je zato puko nagađanje.

„Mogu da kažem neku cifru, ali to bi bilo nagađanje i da pogodim, kao što ćorava kokoš ubode neko zrno. Svetska banka daje prognoze i one su na nivou između 4,5 i pet odsto, ali oni su plaćeni za to i moraju. Niko ne zna kakav će rast biti, a Vlada treba u svojoj politici da računa sa najnepovoljnijim varijantama, budući da jedino tako može da se izbegne neprijatno iznenađenje“, ističe Madžar za Danas.

Ako bude bolje od neprijatnog, napominje on, neće biti problem jer će se tome ekonomska politika lako prilagoditi.

„Ako se ide na više stope rasta čemu je naša Vlada sklona, a verovatno je da tolikog rasta neće biti, onda će biti belaja i boleće glava“, kaže Madžar.

On smatra da nam treba više investicija i podseća da je stopa javnih investicija do pre dve ili tri godine bila niska, na tri ili 3,5 odsto BDP-a, dok je u zemljama oko nas 4,5 i pet odsto.

„Treba nam više investicija, ali naš pravni sistem i korupcija koja je jedna od najintenzivnijih u Evropi i šire to destimuliše. U tom haosu koji je izazvan odsustvom vladavine prava i nepoštovanja pravnog poretka jako je rizično investirati i zbog toga su ulaganja mnogo manja nego što bi moglo i nego što bi trebalo da budu“, ističe Madžar. On kaže da je dobro dok ima stranih direktnih investicija, ali nije dobro da one budu jedina preokupacija države, jer nema države koja se razvila na tuđim investicijama.

„Apsurdno je da se toliko ističu strane investicije, a o našim gotovo da i nema reči. To bi mogao da bude veliki promašaj naše razvojne politike, jedna strateška manjkavost koja bi mogla da ima vrlo nepovoljne dugoročne posledice“, upozorava Ljubomir Madžar.