Foto: Beta/Milan ObradovićDa li će i kada manje razvijene zemlje da sustignu razvijene je centralno pitanje na koje su Pavle Petrović i Mirjana Gligorić Matić pokušali da nađu odgovor u svojoj knjizi „Konvergencija periferije ka razvijenoj EU i faktori koji je opredeljuju: Empirijsko istraživanje i implikacije za Srbiju“ koja je danas predstavljena u SANU-u.
Prema ekonometrijskim analizama glavni faktor koji objašnjava zašto su od 2000. do 2019. godine zemlje Centralne i Istočne Evrope rasle brže od razvijenih zemalja Zapadne Evrope je niži nivo ekonomskog razvoja. Prema ekonomskim teorijama u zemlje na nižem nivou razvoja stiže kapital iz razvijenih zemalja zbog većih prinosa, a sa kapitalom dolazi i do prenosa znanja i tehnologija što omogućava konvergenciju. Međutim, praksa pokazuje da razlika u nivou razvoja nije jedini razlog privrednog rasta.
To se vidi i na slučaju Srbije čiji potencijal za rast je iznosio 5,5 odsto godišnje, ali je od 2015. do 2019. godine ostvarivano 3,5 do četiri odsto. Nedostajuća razlika otpada na niži nivo investicija, slabije obrazovanje i iznad svega lošije institucije, a pre svega vladavinu prava i korupciju. Računica autora pokazuje da smo prethodnih pet godina imali nivo institucija bar na nivou zemalja CIE rasli bismo za 1,5 poen brže. U ovom periodu zemlje CIE rasle su u proseku 4,1 odsto, a Srbija 3,5 odsto iako je naš nivo razvoja tek na polovini njihovog.
Ovom knjigom su brojčano izraženi problemi koji već dugo progone teoretičare privrednog razvoja. Ljubomir Madžar, nekadašnji profesor upravo ovog predmeta na Ekonomskom fakultetu u Beogradu to formuliše pitanjem „šta je to što onemogućava da se u društvo ugrade bolje, efikasnije i pravičnije institucije?“.
„Ključni faktori ekonomske politike su van ekonomije. To je politika, ali i dalje, biračko telo. Recimo naše biračko telo je glasalo za Miloševića više od 60 odsto i tu nešto nije u redu sa biračkim telom“, slikovit je Madžar.
I profesor Miodrag Zec, postavlja pitanje da li mi znamo šta su institucije.
„Mi imamo institucije, ali vlada se personalno, a ne institucionalno. Recimo kada je predsednik bio Milošević izgledalo je drugačije nego kada je predsednik bio Milan Milutinović. Ili kada su predsednici bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. A ustav je isti, zakoni, nadležnosti. Osnovno pitanje je zašto neke zemlje teže diskontinuitetu, a neke kontinuitetu“, ocenio je Zec.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
