Zašto Srbija zaostaje za Evropom: Slabe institucije i nedovoljno investicija u prerađivačku industriju

Ovaj period obeležava tranzicija od samoupravne ka tržišnoj privredi koja je u poređenju sa drugim zemljama Centralne i Istočne Evrope i bivšeg Istočnog bloka, trajala znatno duže.

Pavle Petrović, profesor emeritus, predsednik Fiskalnog saveta i dopisni član Srpske akademije i nauka nedavno je u izdanju SANU objavio knjigu „Makroekonomske krize i reforme u Srbiji 1980-2023: Ekonometrijska analiza“ koja ekonometrijskim i statističkim metodama, ali i dalje pitko i prijemčivo onima koji nisu ekonomisti objašnjava ekonomske pojave od platnobilansne krize 1980-ih godina u SFRJ, preko hiperinflacije ddevedesetih, pa do svetske finansijske krize 2008. godine, a zatim i krize javnog duga zbog koga je država pristupila fikalnoj konsolidaciji od 2014-2018, ali i aktuelne probleme srpske ekonomije, kao što su sporiji privredni rast od potencijalnog i uzroci emigracija.

O hiperinflaciji 1993-94 godine mnogo je napisano i skoro sve rečeno, ali ipak novi doprinos ove knjige je analiza zasnovana na dnevnim podacima. analiza je pokazala da u prvom delu hiperinflacije ekonomski subjekti „uče“ šta se dešava.

Drugim rečima, učesnici svoja očekivanja baziraju na prethodnom iskustvu, onome što je bilo do tada.

„Zbog toga država može da ih „vara“, ubrzavajući, u odnosu na ranije, „štampanje dinara“ i tako poveća inflaciono oporezivanje „prevarenih“ ekonomskih subjekata koji su se zatekli sa suviše dinara“, primećuje Petrović.

Međutim, posle nekog vremena „varanja“ stanovništvo shvati mehanizam i počne da se ponaša isključivo unapred.

„Sada se igri države, koja sve brže „štampa novac“ i ekonomskih subjekata koji beže iz sve manje vrednog novca, vidi kraj, a to je kada dodatno ubrzanje ponude novca postaje kontraproduktivno, tj. dovodi do smanjenja inflacionog prihoda države. Ovo je trenutak kada država ima više štete od (hiper)inflacije nego koristi, te pristupa njenom zaustavljanju“, objašnjava on.

I u drugoj polovini devedesetih nastavila se inflacija, ali ne tako intezivna kao u vreme hiperinflacije.

Strukturne reforme su najzad započete 2001. godine pa se i ta inflacija zaustavila.

Za razliku od štampanja para, inflacija „tokom prve decenije 2000-ih izazvana je, naše ocene pokazuju, standardnim šokovima u tržišnoj privredi – rastom cena hrane i nafte na strani ponude, i velikim rastom domaće potrošnje, na strani tražnje. Srbija je tako napravila rez i odrekla se svoje dvadesetogodišnje prakse da „štampanjem para“ finansira budžetski deficit, te uzroci njene nove inflacije postaju slični onim u zemljama CIE“.

Međutim, primećuje Petrović, inflacija je u Srbiji znatno izraženija nego u zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE).

Njegova ekonometrijska analiza pokretača inflacije u tranzicionim zemljama „pokazuje da je dominantni domaći okidač inflacije u Srbiji bio rast državne potrošnje povezan sa političkim izborima. Interesantno je da prethodni nalaz važi kako za inflaciju u prvoj dekadi 2000-ih, tako i za inflaciju u 2020-im. Prvo se možda moglo opravdati tada još uvek mladom demokratijom u Srbiji, dok drugo, posle više od tri decenije od prvih višestranačkih izbora, predstavlja čist populizam“.

Dalje ekonometrijskim analizama Petrović dokazuje da rast tekuće državne potrošnje ne utiče na porast proizvodnje. Ali istovremeno, državne investicije značajno utiču na porast proizvodnje, kako u kratkom tako i u srednjem roku.

Ono što je posebno značajno jeste da je ovo posebno izraženo u recesiji, upravo onda kada je fiskalna politika i najpotrebnija da izvlači privredu iz krize.

Imajući ove nalaze u vidu, Petrović podseća da je Srbija kao odgovor na fiskalnu krizu izazvanu svetskom finansijskom krizom 2008‒2009, odgovorila smanjenjem javnih investicija. Potom, nakon 2011. godine država je tome dodala povećanje tekuće državne potrošnje sve zaključno sa 2014. godinom, a uprkos velikoj tekućoj potrošnji država je sve vreme bila u recesiji uz nekontrolisani rast javnog duga.

Značajno povećanje javnih investicija u Srbiji odigralo se 2019, odnosno sa velikim zakašnjenjem nakon početka konsolidacije 2015, i ono je tada zaista stimulisalo privredni rast.

Ipak, privredni rast Srbije poslednjih dvadeset godina nije bio dovoljan da se naša ekonomija, merena BDP-om po stanovniku konvergira, odnosno približava nivou EU, za razliku od CIE zemalja i Petrović otkriva razloge za to.

Njegova analiza sugeriše da rast produktivnosti u prerađivačkom sektoru prethodi i „uzrokuje“ rast BDP-a per capita, odnosno da je produktivnost ovog sektora značajna determinanta ekonomskog rasta.

Posebnu vrednost istraživanju daje i poređenje sa zemljama Zapadnog Balkana, CIE i Zapadne Evrope.

Analiza pokazuje da zemlje CIE međusobno konvergiraju formirajući svoj klub, a onda zajedno konvergiraju ka razvijenoj EU. S druge strane, testovi potvrđuju da zemlje juga EU ne konvergiraju ka razvijenoj EU, i da se kod njih javljaju dva kluba konvergencije koje čine Italija i Španija, odnosno Portugal i Grčka.

Analize pokazuju da kvalitet institucija značajno utiče kako na rast BDP per capita tako i na rast produktivnosti prerađivačke industrije.

Dodatnu, snažnu podršku nalazu daje rezultat da su među zemljama CIE najbržu konvergenciju u BDP-u per capita ostvarile one koje su najviše investirale u prerađivačku industriju i to u njene napredne sektore.

„Iskustvo Srbije, nasuprot onom u CIE, pokazuje da ona ne konvergira u produktivnosti prerađivačke industrije, kao ni u BDP-u per capita. Faktori koji su doveli do brzog rasta produktivnosti u CIE, ujedno objašnjavaju i odsustvo rasta u Srbiji u analiziranom periodu. To su kod nas niske investicije u prerađivačku industriju, koje opet pretežno odlaze u tradicionalne, nisko produktivne sektore. Zbog nedovoljnih investicija, udeo prerađivačke industrije u ukupnoj privredi Srbije smanjuje se u posmatranom periodu, što zajedno sa stagnacijom njene produktivnosti, snažno koči rast BDP-a per capita. Sledi, da je za otključavanje ekonomskog rasta u Srbiji i njene konvergencije u dohotku po stanovniku, neophodan snažan rast produktivnosti i ekspanzija prerađivačkog sektora“, zaključak je Petrovića.

Srbija stvarno sporije raste 1,5 do 2 procentna poena u odnosu na svoj potencijal nedovoljno razvijene zemlje, a ekonometrijske ocene ukazuju da su veoma slabe institucije osnovni faktor koji koči njen privredni rast.

Drugi faktor su nedovoljne investicije domaćeg privatnog sektora, i to posebno u tehnološki napredne grane prerađivačke industrije, kao i nedovoljan nivo obrazovanja.

Na kraju, Petrović se bavi i jednim od najvažnijih dugoročnih faktora-demografijom, odnosno emigracijom stanovništva.

Pored razlike u razvijenosti, glavni faktori emigracije radno sposobnih ljudi iz zemalja CIE u Zapadnu Evropu su slabe institucije, kvalitet zdravstvenog i obrazovnog sistema kao i javnih usluga.

„Sledi da bi, ubuduće, Srbija trebalo da se usredsredi na značajno unapređenje svojih, veoma slabih, institucija kako bi pokrenula snažan privredni rast, s jedne strane i obuzdala velike emigracije s druge“, poručuje Petrović.

Koliki je efekat emigracije pokazuje analiza MMF-a po kojoj bi BDP per capita u CIE bio pet odsto veći da nije bilo odliva stanovništva od 1995-2012. godine.

Broj migranata izuzetno je snažno porastao tokom prve i druge decenije dvehiljaditih, da su usled takvog trenda zemlje CIE od 2010-ih gubile preko jedan odsto radno sposobnog stanovništva godišnje, migranti su bili mahom mlađi od proseka ukupne populacije CIE, i bili su dvostruko obrazovaniji od proseka zemalja odakle su dolazili.

„Kako se obim migracija nakon 2012. dodatno i snažno ubrzao, procenjujemo da je i gubitak BDP per capita zemalja CIE mogao samo da se poveća, te da sada zemlje CIE zbog emigracije radne snage godišnje gube oko 0,5 odsto BDP-a per capita“. Pokazaće se da su loš kvalitet institucija i šire javnih usluga, gotovo odlučujući razlozi emigracije prvenstveno obrazovane i kvalifikovane radne snage iz zemalja CIE. Stanovništvo manje uređenih zemalja CIE ima daleko veći motiv da svoju perspektivu (i perspektivu svoje porodice) vidi u uređenim zemljama razvijene Evrope“, navodi Petrović.

Pored ekonomske razvijenosti i kvaliteta institucija identifikovana su još dva činioca koja statistički značajno utiču na različitu veličinu emigracija pojedinačnih zemalja CIE (i Zapadnog Balkana). To su kvalitet obrazovanja i članstvo u EU.

Prema dostupnim podacima deluje da je što se tiče emeigracije Srbija tipična zemlja CIE i da je prema podacima UN u 2020. 15 odsto stanovnika Srbije (oko milion) živelo u inostranstvu. Znatno više nego Slovenaca ili Mađara, ali i manje nego Hrvata ili Bugara.

Oko 20.000 građana Srbije je godišnje odlazilo u zemlje OECD.