U poslednje vreme često se čuju kritike na račun sindikata. Zamerke idu od konstatacija da je sindikat slab, da ne reaguje u pravo vreme i na pravi način, da mora da se reformiše i prilagodi novim uslovima, do gotovo ostrašćenih ocena i prognoza da je došlo do takvih promena u strukturi rada da sindikat uopšte više nije potreban, da je prevaziđena organizacija, te povika da treba mirno da se povuče sa društvene scene.
S druge strane, jedan deo istraživača kada razmatra sindikate, ističe bez prethodne temeljne analize apodiktičke stavove, kao da se oni podrazumevaju, a iz pojedinih radova se vide interesi određenih grupa ili politički stavovi koje zastupaju, pa radovi koji bi trebalo da imaju naučni karakter, što podrazumeva i određenu dozu skepse, imaju ideološki predznak. Ništa manju krajnost ne predstavljaju ni pojedine studije i analize pravljene za potrebe skupova, seminara ili okruglih stolova, što uz svu respektabilnost odrednica i kvalifikacija ima ograničeni karakter, s obzirom na zahteve koje postavljaju organizatori.
Opšti trend personifikacije i nepotrebnosti kolektivizma odražava se i na odnos rada i kapitala i identifikuje kroz individualizaciju na relaciji radnik – poslodavac, čime se u potpunosti derogiraju kolektivna prava, a sindikat kao oblik organizovanja zaposlenih čini suvišnim. Otuda i stav da će budući članovi sindikata biti motivisani pragmatičnim zahtevima i potrebama, a ne identifikacijom sa društvenom grupom kojoj pripadaju i solidarisanjem sa njenim interesima.
Polazeći od ovih referenci, vezanih pre svega za individualizaciju industrijskih odnosa, postoji i pokušaj razrešavanja dileme da li će se sindikat transformisati u korisnički servis, odnosno punkt za pružanje usluga, čija će uspešnost zavisiti od efikasnosti zadovoljavanja zahteva korisnika?
Zagovornici ovakve transformacije, uglavnom iz redova poslodavaca i neoliberalne stručne i naučne javnosti, potenciraju duboke promene nastale nakon potiskivanja serijske proizvodnje, prekomponovanja odnosa plaćenog i neplaćenog rada u korist potonjeg i ističu efikasnost i „jednostavnost“ relaksirane relacije u odnosu poslodavac – radnik, gde će položaj zaposlenog zavisiti pre svega od njegovih kvaliteta i kreativnosti kao i potreba poslodavca, pri čemu se poziva u pomoć i teorija uparivanja za dobijanje dobitne kombinacije – zadovoljni i radnik i poslodavac. S druge strane, ističe se nefleksibilnost sindikata, prevaziđenost koncepta organizovanja zaposlenih, a nadasve antireformski karakter i generisanje krize u sferi nezaposlenosti.
Prekomponovanje sindikata u korisnički servis gde su korisnici povezani jednim „operativnim centrom“ za pružanje usluga ali se međusobno ne poznaju i ne razmenjuju informacije svakako bi predstavljala i kraj solidarnosti, empatije za položaj drugog i osećaj pripadnosti društvenoj zajednici. To bi značilo efikasnost u pružanju usluga, a tu ulogu bi mogao da preuzme i nekakav „korisnički desk“ ili pak advokatska kancelarija.
U tom slučaju ko ima novca može da zaštiti svoja prava, naravno individualna, ali bi ostao veliki problem ogromnog broja koji nije kreditno sposoban i naravno kolektivnih prava radnika. Time bi faktički bila nemoguća identifikacija sa društvenom grupom ionako defragmentiranog, iskorenjenog pojedinca, a organizaciono-mobilizatorska sposobnost atrofirala. Logičan zaključak bi bio da u post-postmoderni i nema sindikata, te da su industrijski odnosi za koje se pretpostavljalo da je u pitanju opšti okvir i kontekst kolektiviteta samo personalna veza na relaciji poslodavac – posloprimac. Ovim bi se urušili i rezultati decenijske, a u mnogim zemljama i vekovne borbe radnika i njihovih sindikalnih organizacija, postignuti radni standardi i opšte vrednosti i, u krajnjoj instanci, gubitkom socijalnog partnera opasno ugrozio temelj participativne demokratije.
Stoga za potpisnika ovog teksta dilema da li će se sindikat pretvoriti u korisnički servis razrešava se u korist sindikata koji organizuje zaposlene u nastojanju da zaštiti njihova prava i interese, a svoj značaj verifikuje kroz socijalni dijalog i odnose sa drugim socijalnim partnerima i državom, koja je zadužena za uspostavljanje opšteg okvira u kome bi dijalog mogao da se ostvaruje. Otuda se izostanak solidarnosti o kojoj sve više govorimo, različitih podela i sukoba može smatrati samo sistemskom greškom koja se mora popravljati i graditi kako društvo ne bi došlo u opasnost potpunog atomiziranja, što u krajnjem slučaju može dovesti i do njegovog cepanja i retribalizacije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
