Vrlo često se u medijima može naići na pomalo senzacionalističke naslove poput: „Uvozimo jabuke iz Poljske!“, „Srbija uvozi paradajz iz Makedonije!“ ili „Srbija jede grčke lubenice a domaće propadaju“ i slično. Pri tom se zaboravlja da nije „uvezla Srbija“ ni jabuke, ni paradajz, ni lubenice niti bilo šta drugo, već ljudi sa imenom i prezimenom, odnosno kompanije i to ne iz antinacionalnih pobuda, već zato što su u uvozu prepoznale interes. Zato bi pitanje „Zašto uvozimo“ trebalo preformulisati u „Kako da kupe u zemlji a ne da uvoze“. Naravno da ovakvi naslovi bude svakakva osećanja kod građana (a pogotovo poljoprivrednih proizvođača) ali je bitno na ovu činjenicu baciti drugačije svetlo.
Počnimo od sezonskog karaktera poljoprivrede i činjenice da određenih proizvoda nema van njihove sezone, a vrlo često usled nedostatka skladišnih kapaciteta za njihovo čuvanje. Sledeće: da, tačno je – u našoj zemlji se proizvodi (ili se barem može proizvesti) i više nego dovoljno hrane za domaće potrebe, ali ih proizvodi veliki broj usitnjenih proizvođača koji najčešće nezavisno nastupaju na tržištu. Umesto da objedinjuju njihovu razjedinjenu i raznovrsnu ponudu, trgovinski lanci i drugi veliki kupci često posežu za uvozom proizvoda ujednačenog kvaliteta, istovetno upakovanih, konstantno dostupnih u njima potrebnim količinama i po cenama koje su konkurentne. Dakle, nema tu nikakve sramote ili protivdržavnog delovanja, već čistog interesa. Da se na lokalu nudi roba istog kvaliteta, količine i da je dostupna kada je njima potrebno, nema sumnji da bi je veliki kupci pre kupili u svom okruženju nego se odlučivali na uvoz (sa ponekad veoma udaljenih tržišta).
Pitanje je šta uraditi i kako „naterati“ velike kupce da kupuju u zemlji a ne da uvoze? Kreiranjem ponude na domaćem tržištu koja može da odgovori njihovim kako kvantitativnim i kvalitativnim tako i cenovnim zahtevima. U tom kontekstu potrebno je uraditi više stvari (i ne preko noći) a ovde se navodi samo nekoliko.
Država treba da preformuliše svoju agrarnu politiku i da, ionako ograničena budžetska sredstva, preusmeri sa plaćanja po hektaru (diskutabilnog učinka) na investicije u hladnjače, sušare, opremu za voćarsku i povrtarsku proizvodnju, protivgradne mreže i sisteme protiv zamrzavanja, zalivne sisteme, elektromreže, podizanje savremenih zasada voća vrste i sortimenta koji je tražen na tržištu … Pored toga, pretpristupna sredstva EU namenjena poljoprivredi potrebno je što pre učiniti dostupnim domaćim proizvođačima i prerađivačima, budući da ona sa sobom donose značajne investicije u agrar zemlje (za period 2014-2020. godina ukupno 175 miliona evra, što uz domaće kofinansiranje od 50 odsto znači 350 miliona evra investicija). Rad na organizovanju poljoprivrednika u asocijacije, udruženja, zadruge ili bilo koju drugu formu njihovog zajedničkog nastupa na tržištu, kako bi mogli da ponude respektabilne količine svojih proizvoda, takođe je imperativ. Takođe, jačanje svesti potrošača o kvalitetu domaćih proizvoda kroz različite promotivne akcije je recept oproban u mnogim zemljama koji definitivno daje rezultate. Mogu ga sprovoditi državni organi, trgovinski lanci, ali i proizvođači i prerađivači, a naravno da bi najbolji efekat bio postignut njihovom zajedničkom akcijom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
