Zašto Vučić misli da Srbi nisu gladni nego debeli?

„Promašio sam za godinu dana, ali će prosečna plata biti sigurno 500 evra, ljudi će biti zadovoljniji“, rekao je on gostujući u Jutarnjem programu TV Prve, dodajući da je trenutna plata 465 evra.

Inače, prosečnu platu od 500 evra čekamo već treću godinu. Trebalo je da je dostignemo još krajem 2017. godine, pa krajem 2018, a evo sad smo saznali će biti samo ovoga puta nismo čuli kada.

Izjava predsednika da je prosečna plata u Srbiji 465 evra izazvala je nevericu, jer je prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku prosečna neto zarada u Srbiji u novembru bila 50.556 dinara, odnosno 427 evra.

Ranka Savić, predsednica Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, kaže da su prestali da veruju u izjave predsednika i svaku informaciju uzimaju sa dozom skepse.

„Najava o plati od 500 evra je kao i sve druge najave pogrešna. Prosečna plata je nešto preko 420 evra. Oni možda uzimaju u obzir decembar kada se isplaćuju bonusi i 13. plate pa prosečna plata bude veća, ali odmah sledećeg meseca se vrati na niži nivo“, napominje Savić.

Republički zavod za statistiku najavio je objavljivanje podataka o decembarskoj prosečnoj plati za 25. februar. Ovo ne bi bilo prvi put da predsednik u javnosti iznosi podatke koji još nisu zvanično saopšteni mada u RZS su ranije kategorički tvrdili da nikom ne šalju podatke pre zvaničnog objavljivanja.

Kako bilo, obećanja o prosečnoj plati od 500 evra Savić opisuje kao „bajke sa ekrana na kojima stalno slušamo kako se oni na vlasti muče i kako im je teško, a nama životi prolaze u preživljavanju“.

Za ekonomistu Danila Šukovića nerealna obećanja političara su primer političke korupcije.

„Da bi prosečna plata dostigla 500 evra bio bi potreban mnogo veći rast plata od rasta BDP-a. Svakom laiku je jasno da je tolika plata nezamisliva pri ovakvom privrednom rastu. Pa ne padaju plate sa neba nego dolaze iz tog BDP-a. A to što neko daje takva obećanje nije pitanje ekonomije i realnosti, nego politike“, napominje Šuković. On ističe da bi svaki političar koji daje obećanja morao da objasni i pozitivne i negativne strane te promene, a sve ostalo se smatra vidom korupcije.

„U primitivnim društvima i zarobljenim državama gde vlasti gledaju samo svoj interes, niko ne gleda javni interes, pa onda takvo ponašanje postaje uobičajeno“, ocenjuje Šuković.

Na istom gostovanju predsednik je izjavio i da u Srbiji nema gladnih, nego da je problem gojaznost.

„Prirodno je da uvek želimo više i bolje. Nikada nismo zadovoljni, ali to je ono što pokreće civilizaciju, ali uvek pred kraj nekog političkog mandata moramo da vidimo da li je nešto bolje. Nema mnogo gladnih, ali tri milijarde nas u svetu ima problem sa gojaznošću. Niko u Srbiji nikad neće da kaže da imamo problem sa gojaznošču, a ne sa gladnima“, rekao je on.

Ne ulazeći u to da je davno prošlo vreme kada su bogati bili debeli, a siromašni mršavi, i da su danas u većem riziku od gojaznosti siromašni jer su ugljeni hidrati, odnosno hrana zasićena šećerima najjeftinija hrana, naši sagovornici žestoko kritikuju izjave vlasti kojima negiraju postojanje siromaštva kod nas. Ovo se odnosi i na izjavu premijerke da je u Srbiji iskorenjeno ekstremno siromaštvo, kao i izjavu predsednika da u Srbiji nema gladnih.

Ranka Savić kaže da joj se nekad čini da političari na vlasti i mi živimo u različitim državama.

„Stanje je takvo da je više od 500.000 ljudi gladno, da živi ispod granice siromaštva. Ovakve izjave su neprimerene. Ovde ili imamo primer izreke da sit gladnom ne veruje ili se radi o besomučnoj propagandi kojoj smo stalno izloženi, pa ko poveruje, poveruje“, kaže Savić.

Prema istraživanju koje je uradio ASNS oko 45 odsto zaposlenih u javnim komunalnim preduzećima u Srbiji, uglavnom van Beograda, prima minimalnu platu.

„Mi smo verovatno jedina zemlja u Evropi gde zaposleni imaju status ugroženog lica. Kada razgovaramo sa kolegama iz Evrope, oni to ne mogu da pojme“, objašnjava Ranka Savić.

Ovakve izjave Šuković opisuje kao „neviđenu propagandu“.

„O standardu građana se ne govori, a i kada se kaže to nema veze sa stvarnošću. I prag siromaštva koji je određen je besmisleno nizak. Druga strane medalje je to što je u Srbiji visok nivo nejednakosti. Niko ne priča o raslojavanju i tome da su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Sve to se radi zbog političkog marketinga, a mi svi smo žrtve ambicije da se ostane na vlasti“, napominje Šuković.

Eksperti za socijalnu politiku tvrde da je poslednjih dana došlo do nerazumevanja između političara i stručnjaka u izjavama o siromaštvu.

Žarko Šunderić, direktor Centra za socijalnu politiku, ističe da postoje tri nivoa siromaštva. Relativno siromaštvo je ono koje koristi Eurostat i koje meri nemogućnost osobe da ostvari odgovarajući standard u odnosu na ostatak društva u kom živi. „Sam Eurostat kaže da to nije pokazatelj bogatstva ili siromaštva. To je zato što su to bogate zemlje i nemaju apsolutno siromašne“, objašnjava on.

Drugi nivo je apsolutno siromaštvo i to se odnosi na one koji ne mogu da zadovolje osnovne potrebe za hranom i odećom, obućom, stanovanjem itd. Ta granica je oko 12.045 dinara mesečno u Srbiji za pojedinca.

„Ovo je prava mera siromaštva za Srbiju i ovakvih u Srbiji ima 7,2 odsto, odnosno oko 500.000 Za njih se razvijaju socijalne politike da izađu iz siromaštva“, kaže Šunderić.

Treći nivo je ekstremno siromaštvo i to su ljudi koji žive ispod takozvane linije hrane, odnosno koji ne mogu da unesu dovoljan broj kalorija dnevno. Ranije je granica koju je odredila Svetska banka bila 1,25 dolara (međunarodno uporediva) dnevno, a kasnije je povećana na 1,9 dolara.

„Ovakvih ljudi u Srbiji ima oko 0,1 odsto. U tom smislu premijerka je u pravu kada kaže da nemamo ekstremno siromašnih, ali sada ih nemamo kao što ih nismo imali ni 2001. godine“, objašnjava naš sagovornik.