Zašto zemlje vraćaju zlato kući

Prema ranijim izjavama guvernerke ta jedna tona stajala je u Bazelu u Banci za međunarodna plaćanja (BIS). Pored toga, početkom godine Ziđin koji eksploatiše borski rudnik isporučio je dve tone zlata Narodnoj banci, pošto NBS, po pravilu, otkupljuje zlato proizvedeno u Srbiji.

Na pitanje zbog čega je zlato premešteno u Srbiju Tabaković je odgovorila da je “repatrijacija zlatnih rezervi opšta praksa od Nemačke preko razvijenih zemalja do zemalja kao što je Srbija, obzirom na okolnosti u kojima funkcionišemo, na sporove sa nekim drugim zemljama koje su držale zlato u Londonu. Nijedna od zemalja koje imaju imovinu te vrste, ne žele da rizikuju problem, pa uključujući i teškoće sa transportom zlata, kao na primer što smo mi imali kada je trebalo u vreme pandemije dopremiti keš u trenutku kada smo imali pojačane zahteve za isplatom gotovine u stranoj valuti, što je kratko trajalo”, kazala je Tabaković dodajući da niko ne želi da rizikuje, da imovinu koju ima neće moći iz bilo kojih razloga da povuče. Na kraju je misteriozno dodala da “teškoće u dopremanju poslednje tone zlata ostaće za nama, pa možda ih stavimo u neke memoare…”.

Poslednjih desetak godina zaista postoji trend repatrijacije zlata, s obzirom da se zlatne rezerve drže najviše u FED-ovom trezoru u Njujorku i kod Banke Engleske u Londonu. Nemačka, zemlja sa drugim po veličini zlatnim rezervama na svetu od 3.359 tona, 2013. godine započela je proces vraćanja zlata u trezore Bundesbanke u Frankfurtu, s obzirom da je 70 odsto poluga bilo u inostranstvu.

U narednih sedam godina prebacili su 300 tona iz Njujorka i 374 tone iz Pariza. Sada se u Nemačkoj nalazi 1.710 tona, u Njujorku 1.236 tona, a u Londonu 432 tone zlata.

Holandija je 2014. preselila iz Njujorka u Amsterdam 122,5 tona zlata, čime je podigla procenat zlatnih rezervi koje drži kući sa 11 na 31 odsto. Austrija je 140 tona, polovinu svojih zlatnih rezervi, 2018. godine prebacila iz Londona u Beč, dok se druga polovina nalazi i dalje u Londonu i Švajcarskoj.

I manje zemlje Istočne i Centralne Evrope su prethodnih godina odlučile da prebace zlato u zemlju.

Rumunski parlament je 2019. doneo zakon da se 90 odsto od 61 tone zlata koji su držali u Londonu, prebaci u Rumuniju.

A slučaj koji je guvernerka pomenula da su neke zemlje koje su držale zlato u Londonu imale problema da ga povrate, verovatno se odnosi na Venecuelu, ona od 2018. godine pokušava da vrati u zemlju oko 31 tonu zlata koju su čuvali kod Banke Engleske. U međuvremenu je Velika Britanija priznala za predsednika Venecuele Huana Guaida, a ne Nikolasa Madura i Banka Engleske nije želela da vrati zlato vladi koju ne priznaje. Trenutno se vodi sudski spor oko zlata vrednog milijardu dolara što je četvrtina ukupnih zlatnih rezervi Venecuele.

U 2020. godini centralne banke u svetu su uvećale zlatne rezerve za 275 tona, ali su u prethodne dve godine kupile više nego u ranijih 50 godina. U 2018. to je iznosilo 650, a u 2019. oko 656 tona zlata.
Razloge za repatrijaciju zlata Dejan Šoškić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i nekadašnji guverner NBS vidi u tome da se ono poslednjih godina mnogo manje koristi u međunarodnim plaćanjima, a da pri tome njegovo čuvanje košta.

“Od 1990-ih godina se smanjuje učešće zlata u deviznim rezervama zbog pada cene i međunarodne finansijske institucije su preporučivale da se pređe na obveznice država koje nose kamatu. Mnogi misle da je zlato bezrizično, ali to je berzanska roba i njegova cena raste i pada. Njegova funkcija u međunarodnim plaćanjima je marginalizovana. Sada imamo situaciju da su kamatne stope na obveznice jako niske, na neke poput nemačkih čak i negativne, pa se postavlja pitanje da li efektivno plaćati nekome da držite njihove obveznice ili kupiti zlato, čija cena može i da poraste. Zato zlato postaje atraktivno, ali mislim da je to prolazno stanje i da će zbog inflacije centralne banke morati da podižu kamatne stope”, objašnjava Šoškić.

U javnosti se pojavljuje tumačenje i da što ima više zlata u rezervama to se šalje signal o većoj snazi države. Šoškić ističe da to nema mnogo logike, pošto je zlato berzanska roba i svako može da ga kupi, kao i da je to samo jedan od oblika imovine u kojoj centralna banka drži rezerve.

Ipak, neretko se u ovom trendu vraćanja zlata iz inostranstva traži geostrateško objašnjenje. Neven Cvetičanin, predsednik Foruma za strateške studije objašnjava da trenutno živimo u najnestabilnijem periodu od Drugog svetskog rata.

“Ovih 20 godina 21. veka se može nazvati nestabilnim, od 9. septembra, preko svetske finansijske krize 2008. do Arapskog proleća i rata u Siriji pa do sadašnjih dešavanja u Avganistanu. To se odražava i na ekonomske resurse, jer nema ekonomije bez politike. Kao posledicu imamo da je zlato nekoliko puta skuplje nego pre 20 godina. U nestabilnim vremenima cene tradicionalnih vrednosti kao što je zlato skaču. Ono se lako konvertuje u novac ili neku drugu robu. Osim toga, u vreme nestabilnosti zemlje povlače depozite iz inostranih banaka gde se zlato tradicionalno drži, kako bi se osigurale da u slučaju krize mogu da ga koriste”, napominje Cvetičanin.

U zlatu 12,6 odsto deviznih rezervi

Narodna banka Srbija ima 36,7 tona zlata vrednosti 1,8 milijardi dolara što je 12,6 odsto deviznih rezervi zemlje. Prema rečima guvernerke NBS Jorgovanke Tabaković, prosek zemalja u razvoju je 7,4 odsto, a razvijenih zemalja 19,4 odsto. Na pitanje da li će kupovati do 50 tona, kao što je predsednik Srbije izjavio pre nekoliko meseci, Tabaković je rekla da “za sada smo zadovoljni nivoom zlata, a razmotrićemo pravi trenutak za kupovinu po najboljim cenama” uz komentar da će ta kupovina zavisiti pre svega od potrebe da NBS podrži privredu, “jer iz privrede proizilaze i tražnja i radna mesta i punjenje budžeta, a onda onaj višak možete da ostavite u zlatu”.