Zbog čega tražimo stend baj aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom: Srbija se vraća u zagrljaj MMF-a?

Srbija i MMF trenutno imaju važeći aranžman, tzv. instrument za koordinaciju politika (IPC) koji je savetodavni program bez finansiranja. Novi „stend baj“ aranžman, prema rečima Ustjugove značio bi otkazivanje ovog aranžmana.

Aranžman sa MMF-om pomenut je prvi put u nedelju tokom boravka Aleksandra Vučića, predsednika Srbije i Siniše Malog, ministra finansija u Abu Dabiju, gde su dobili zajam od milijardu dolara.

I ovaj kredit, koji je predstavljen kao spas za naše javne finansije i aranžman sa MMF-om, koji je napravljen da služi kao poslednje pribežište zaduženim zemljama kako bi izbegle bankrot, zajedno ukazuju da administracija predviđa teška vremena narednih meseci sa velikim deviznim rashodima i visokim kamatama na zaduživanje.

O povećanom uvozu najbolje govori podatak da je za sedam meseci izvoz pokrivao 70 odsto uvoza, naspram 76 odsto pokrivenosti u 2021. godini.

Narodna banka Srbije je na međubankarskom deviznom tržištu od početka godine neto prodala 905 miliona evra, mada je poslednjih meseci neto kupac deviza.

S druge strane, kamatne stope na dugoročne evroobveznice skočile su na blizu sedam odsto, koliko je Srbija plaćala u vreme svetske finansisjke krize i pre fiskalne konsolidacije.

Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije,

smatra da je glavni razlog potreba za vraćanjem dugova poveriocima u otežanim uslovima.

„Kamate rastu i očekuje se rast spoljnotrgovinskog deficita zbog povećanih troškova kod uvoza energenata, pa je potrebno pozajmiti novac po povoljnijim uslovima od tržišnih, kao kod emiratskog kredita. MMF i postoji da bi obezbedio kredit kako bi mogle uredno da se finansiraju spoljne obaveze“, objašnjava Gligorov.

Prema njegovim rečima, cilj je održivost spoljnih obaveza, a to znači da povećanje pokrivenosti uvoza izvozom.

„U srpskom slučaju to je zapravo smanjenje deficita na tekućem računu bilansa plaćanja, jer doznake igraju veliku ulogu. Da bi se postiglo da tekuće spoljne obaveze budu bolje pokrivene prihodima, MMF će razmotriti devizni kurs, javnu potrošnju i, a to nije najmanje važno, strukturne izvore deficita gde je prvo pitanje šta sa EPS-om i Srbijagasom“, napominje Gligorov.

Ako MMF oceni, što je verovatno, da podsticanje izvoza značajnom depresijacijom dinara nije preporučljivo s obzirom na to da se inflacija ubrzava, prema Gligorovu, ostaje da se radi na smanjenju javne potrošnje.

„Kako je država veliki investitor, na jedan ili drugi način, biće potrebne promene koje bi trebalo da sa države kao glavnog preduzetnika ulaganja pređu na privatni sektor. Pretpostavljam da bi to mogao da bude sadržaj „stend baj“ sporazuma“, ocenjuje on.

Dosadašnja privredna politika bila je zasnovana na niskim kamatama i na javnim ulaganjima.

„I to će sada morati da se menja, jer kamatne stope rastu a država nema para“.

Najveći rizici za naše finansije prete od dugova, ali i od smanjenja fiskalne discipline do čega uvek dolazi kada se inflacija ubrzava.

„U prvo vreme, budući da budžetski prihodi rastu sa inflacijom, a rashodi se povećavaju kasnije, budžet ima korist od inflatornog poreza. Potom, poreski obveznici odlažu uplate, pa budžetske obaveze rastu pre prihoda. Onda je izbor ili ubrzanje inflacije ili stabilizacija, a to znači smanjenje javne potrošnje“, kaže naš sagovornik.

„Alternativa bi bila eventualno fleksibilniji kurs, što znači postepena depresijacija, mada je to u sadašnjim uslovima rizično. Svakako će biti potrebna štednja, gde će, kao i ranije, najveće stavke pod direktnom kontrolom, plate i penzije, biti prve na redu. Tu je i reforma javnog sektora, posebno tamo gde se posluje sa gubicima“, zaključuje Gligorov.

U poslednjoj reviziji sporazuma sa Srbijom, misija MMF-a je krajem juna ocenila da svi rizici za ekonomiju Srbije praktično dolaze spolja, osim napomene da je reforma energetskog sektora neophodna, a pre svega EPS-a, kao i usvajanje Nacionalnog energetskog i klimatskog plana.

Takođe, ističu uopšteno da strukturne reforme treba da daju podršku srednjeročnom rastu, kao i da će nova fiskalna pravila koja se očekuju zajedno sa budžetom za 2023. godinu učvrstiti fiskalnu disciplinu.

Međutim, MMF bi pored reforme javnih preduzeća koja u Srbiji nominalno traje još od aranžmana sa Fondom iz 2014. godine, mogao da insistira i na drugačijoj podršci države građanima i privredi.

Naime, početkom avgusta visokopozicionirani sluđbenici Fonda objavili su na blogu ove institucije sa naslovom „Kako Evropa može da zaštiti siromašne od rastućih cena energije“.

U tekstu se predlaže da države dozvole da se troškovi energije u potpunosti prenesu na krajnje potrošače kako bi ih podstakli na štednju energije i napuštanje fosilnih goriva.

„Politike treba da se prebace sa široke podrške kao što su konotrola cena, na ciljanu pomoć kao što su transferi domaćinstvima sa niskim prihodima koje najviše pogađaju visoki računi za energiju“, kaže se između ostalog u ovom tekstu uz podatke da je u većini zemalja EU 20 odsto najsiromašnijih više pogođeno skokom cena energije od 20 odsto najbogatijih. Ekstremna je situacija u Estoniji i Velikoj Britaniji gde su dvostruko više poskupljenjem energije pogođena najsiromašnija domaćinstva nego petina najbogatijih.

Stručnjaci Fonda su preračunali ukoliko bi države potpuno na sebe preuzele rast troškova energije za 20 odsto najsiromašnijh domaćinstava to bi koštalo 0,4 odsto BDP-a u proseku, a ako bi to uradili za 40 odsto najsiromašnijih trošak bi bio 0,9 odsto BDP-a.

Srbija, kao i ostatak Evrope ima neki vid zaštite domaćinstava koje MMF u ovom tekstu ne odobrava. Kod nas su ograničene maloprodajne cene struje i gasa, kao i naftnih derivata.

Juče od Ministarstva finansija nismo dobili odgovore na pitanja zbog čega se traži stend baj aranžman, kolika sredstva će tražiti i za koje namene će ona biti iskorištena.

Inače u poslednjem stend baj aranžmanu sa MMF-om Srbija nije koristila sredstva koja su joj sporazumom bila na raspolaganju.