foto (BETAPHOTO/SAŠA ĐORĐEVIĆ/MO)Direktna diskriminacija poslodavaca i slabije profitabilniji sektori u kojima se žene opredeljuju za pokretanje sopstvenih biznisa – neki su od osnovnih razloga zbog kojih one čine svega devet odsto prijava najvećih prihoda za prethodnu godinu, ističu sagovornici Danasa.
Kako je Poreska uprava saopštila, od ukupno prispelih 34.753 prijava za utvrđivanje godišnjeg poreza na dohodak građana za 2021. godinu, čak 91 odsto prijava podneli su muškarci, što znači da je oko 3.000 prijava stiglo od strane žena.
Obavezu prijavljivanja poreza na dohodak imali su građani koji su u prethodnoj godini ostvarili prihod veći od 3.268.224 dinara, odnosno više od tri prosečne mesečne zarade koje su isplaćene u našoj zemlji.
Tako je najbogatiji građanin u 2021. godini prijavio dohodak od 2.115 miliona dinara, odnosno negde oko 18 miliona evra. Najčešće prijavljena zanimanja jesu direktor, menadžer, inženjer, pravnik, ekonomista, a od sto najvećih prijavljenih prihoda 69 odsto činili su obveznici sa teritorije koju pokriva Odsek za koordinaciju poreske kontrole Beograd.
Da brojka od svega devet odsto prijava najplaćenijih žena nije slučaj samo u prethodnoj godini, pokazuju podaci iz prethodne tri godine – čak je primetno povećanje učešća muškaraca koji su podneli prijavu poreza Poreskoj upravi.
Tako je u 2020. godini, baš kao i u 2021, prispeo isti broj prijava od strane muškaraca, 91 odsto. U 2019. udeo muškaraca koji su prijavili godišnji porez na dohodak iznosio je 88 odsto, a u 2018. godini 86 odsto.
Koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić ovaj podatak objašnjava time da su muškarci ili zaposleni ili pretežno vlasnici firmi koje, gledano prema sektorima, ostvaruju najveću dobit – građevinske ili IT firme.
Žene, pak, ako se i opredele da budu preduzetnice, uglavnom u velikom procentu otvaraju firme vezane za trgovinu, prodaju odeće, u manjoj meri konsultantske i menadžerske firme, koje ne ostvaruju veliki profit.
Iako postoji trend rasta broja žena koje se opredeljuju za otvaranje firmi u IT sektoru poslednjih desetak godina, zbog sredine u kojoj živimo to je i dalje nedovoljno razvijeno.
– Zbog velike nesigurnosti u privredi značajno veći broj žena zaposlen je u javnom i državnom sektoru, jer nije lako biti privatnik i raditi na tržištu. Kod nas je još uvek model ponašanja i razmišljanja u zemlji patrijarhalan i to je jedan od razloga zašto nemamo dovoljno žena koje u kompanija mogu da zauzmu vodeće liderske pozicije. Drugi razlog je patrijarhalni model ponašanja, zbog čega globalne kompanije kada biraju radnika u Srbiji pretežno biraju muškarce, jer znaju da smo društvo koje je nedovoljno razvijeno, nismo članica EU. Stoga se češće bira menadžer muškarac, jer veruju da su u ovakvom društvo muškarci sposobniji od žena – smatra Rajić.
Prema njegovim rečima, slaba zastupljenost žena na visokim polažajima „tipična je za države koje imaju autoritarniji način vladavine, liderski model vlasti, kao što imamo mi. Videćete da isti procenta ima i Mađarska iako je u EU, jer imaju takav način vladavine, ali ako pogledate Češku, Holandiju, ili neku drugu državu sa dužom, liberarnijom kulturom, videćete da je veći procenat preduzetnica i menadžerki“.
Još jedan od faktora koji utiče na ovakav odnos snaga polova tiče se niskog socioekonomskog statusa. Žena je u našem društvu još uvek ta koja pretežno ostaje kod kuće i podiže decu, dok je muškarac, ako porodica nema dovoljno novca, taj koji dodatno obavlja teške fizičke poslove ili odlazi u inostranstvo gde su poslovi bolje plaćeni, odakle šalje novac porodici, ističe Rajić.
On smatra da su društva u kojima žene učestvuju u državnoj upravi i privatnom sektoru, društva koja su homogenizovanija, kvalitetnija, humanija, da više obraćaju pažnju na socijalne potrebe, te da su razvijenija i imaju viši standard, te da su ona u kojima su žene skrajnute ‘hendikepiranija’.
– Prema statistici, uloga žena u društvima koja su najviše ekonomski zaostala u svetu svedena je na zastareli, patrijarhalni nivo iz 19. veka. Žene su deo društva koje doprinosi njegovoj modernizaciji, humanizaciji, boljem protoku ideja i one su uglavnom savesnije u obavljanju poslova i odgovornije nego muškarci. Srbiji je potrebno da žene više budu uključene u državnu upravu i tamo gde se odlučuje, jer je ženski princip mekši nego muški. Žene retko u odlučivanju idu u ekstreme, nisu toliko sklone nasilnim odlikama i pokušavaju na finiji način da reše probleme – objašnjava Rajić.
Ekonomistkinja i istraživačica Sonja Avlijaš ističe da ekstremno nizak broj žena sa najvećom zaradom u odnosu na muškarce nije rezultat manjka iskustva ili nižeg obrazovanja, nego uglavnom stvar predrasuda ili diskriminacije.
Sektori u kojima rade muškarci uglavnom su bolje plaćeni, a zbog obaveza oko domaćinstva koje su nametnute ženama nemaju mogućnost da su predugo na poslu, već biraju da više vremena provedu sa decom. One često i same ne biraju visoko plaćene poslove jer se boje da će imati više obaveza koje neće moći da usklade sa obavezama kod kuće.
Ipak, kako kaže, za svaku bolest postoji lek, pa bi drugačija javna politika svakako mogla da promeni ovakvo stanje.
– Od politika koje bi ženama olakšale da kombinuju rad u kući i rad na poslu, do politika koje su direktne, na primer uvođenja kvota za visoke funkcionere, kao što su eksperimentisale skandinavske zemlje, recimo da makar 30 posto budu žene. Takođe, u privatnom sektoru moglo bi da se prati koliko kompanija ima zaposlenih žena na nekim višim funkcijama i da se to nekako promoviše, nagrađuje, prepoznaje u medijima i u javnom prostoru, kako bi se razbio stereotip da žene nisu u stanju ili da ne mogu da rade te poslove – zaključuje Avlijaš.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
