Zbog odlaska mladih Srbija gubi 900 miliona evra godišnje

U studiji „Troškovi emigracije mladih“ navodi se da ovaj trošak varira u zavisnosti od obrazovne strukture, a o kolikom se trošku radi dovoljno govori i to da je ukupan izvoz informaciono-komunikacionih usluga u 2018. godini iznosio 1,1 milijardu evra, dok je izvoz celokupnog sektora poljoprivrede u rodnim godinama nekih 900 miliona evra.

Istraživanje je, između ostalog, pokazalo da je u školovanje jednog našeg građanina od predškolskog uzrasta, preko osnovne i četvorogodišnje srednje škole do kraja akademskih studija koje su u proseku trajale pet godina i okončane su 2018. godine, uloženo oko 34.000 evra. Troškovi srednjoškolskog obrazovanja koje je trajalo četiri godine i okončano iste godine koštalo je nepunih 21.000 evra, dok su troškovi osmogodišnjeg osnovnog obrazovanja 13.500 evra.

Više od 90 odsto mladih upitanih da kažu zbog čega odlaze reklo je da je razlog ekonomske prirode – nemogućnost da nađu posao u struci, ali i posao uopšte, ali i slabo plaćen posao ili nizak životni standard.

„Kada pogledamo vrednost visokog obrazovanja i da to košta minimum 30.000 evra, zaista je ogromna vrednost. Ali sa druge strane, da je ta vrednost i tri puta veća, ona ne daje ono što mladima treba, a to je dostojanstven život“, kaže za Danas Ružica Grabovac Marković, predsednica Sekcije mladih Saveza samostalnih sindikata.

Nakon završenog obrazovanja, pa neka to bude i srednje, mladi se suočavaju sa tim da će na početku primati minimalac, iako on, po zakonu, treba da se primenjuje samo šest meseci.

„Kod nas u Srbiji je postala praksa da se prima minimalac, i kada znate da će takav start biti, nemate ni želju da potražite nešto više, snovi se uruše odmah i počinjete da tražite kartu u jednom pravcu“, ističe ona.

Ono što takođe ne valja u tom startu, kako kaže, jeste što se od mladih očekuje da budu odgovorni, vredni, progresivni, ambiciozni i donose zaradu poslodavcu.

„Ali uslovi rada, napredak u karijeri i visina plate moraju debelo da se zarade, bez naznaka da će ih zaista i biti, već samo u priči. Zato mladi, pa i strani državljani, žele da se školuju u Srbiji i onda trbuhom za kruhom“, naglašava Grabovac Marković.

Žao joj je, napominje, što mlade niko ne pita šta oni zaista žele, što se svi bore za mlade, a mlade niko ne pita.

„Ali evo, ako neko pita, neka zna da nam treba sigurno radno mesto nakon završenog školovanja, mogućnost napretka u karijeri, rad u struci, plata za život, kao i povoljni stambeni krediti za mlade naučnike i bračne parove. Kada to neko nekad ispuni, verujem da će i stopa migracije biti manja“, ističe Ružica Grabovac Marković.

Iz Srbije je samo u periodu između 2012. i 2016. otišlo 245.000 ljudi, pokazuju podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, što je u proseku godišnje 49.000 ljudi. Prema statistici OECD, više od polovine migranata iz Srbije odlazi u Nemačku, oko 17 odsto u Austriju, dok je Slovenija na trećem mestu.

Većina odlazi u razvijene zemlje, a od ukupno 964.000 koliko ih je pre šest godina živelo van granica naše zemlje, dve trećine je život nastavilo u Zapadnoj Evropi.

Rezultati ove analize, kako se navodi u njoj, pokazali su i da je direktno i indirektno, usled nemogućnosti da se godišnji odliv stanovništva spreči njihovim zapošljavanjem, stvoren godišnji gubitak bruto dodate vrednosti u iznosu od 897,3 miliona evra što je nekih 2,1 odsto BDP-a iz 2018. godine.

„Uprošćeno rečeno, svaki radno aktivni stanovnik emigriranjem iz Srbije sa sobom u proseku odnese najmanje oko 19.500 evra nekog budućeg godišnjeg BDP koji je mogao biti ostvaren“, navodi se u ovom izveštaju.

Ekonomista Ljubodrag Savić kaže da su se dva veka ljudi iseljavali sa ovih prostora, a da danas imamo migraciju gde je karakteristično da odlaze školovani ljudi.

„Odlaze jer ne mogu da nađu posao, ili mogu da nađu posao ali ne i da rade u struci, a Srbija danas ima i takvu strukturu industrije gde ne treba mnogo školovanih ljudi. Imamo da iz Srbije sada odlaze oni najmanje i najviše obrazovani“, kaže Savić.

Srećna okolnost za Srbiju je, kako kaže, što imamo influensere, ljude koji sede u Srbiji i rade za svetske kompanije, naročito u IT. I to je zaustavilo ozbiljniji odliv. Nije to, ističe on, karakteristika samo Srbije i pominje primer Rumunije iz koje je od ulaska u EU otišlo od 3,5 do četiri miliona ljudi.

„Srbija školuje mlade ljude, naročito lekare, i nije najveći problem samo kada ode neko ko nema iskustvo, već odlaze i oni sa iskustvom, npr. doktori, za koje imate i trošak školovanja, ali i obučavanja, osim toga gubimo kadar koji nam treba“, napominje Savić.

I dok svaka zemlja gubi odlaskom ljudi, od toga sve, pa i Srbija imaju i određene koristi. Najznačajnija korist su doznake, odnosno novac koji oni koji su emigrirali šalju u svoju domovinu.

Po visini učešća doznaka u BDP Srbija se nalazi u samom vrhu evropskih zemalja, uz Albaniju je na prvom mestu, sa učešćem između pet i šest odsto BDP-a.

„Šire posmatrano, ukoliko pored doznaka radnika uzmemo u obzir i druge izvore kao što su inostrane penzije, ostali lični transferi i dohodak od rada naših rezidenata od privremenih poslova u inostranstvu učešće u BDP se kreće i do osam odsto“, navodi se u analizi Instituta i WDF i napominje da je, poređenja radi, neto priliv po osnovu stranih direktnih investicija u poslednje tri godine u Srbiji u proseku iznosio 6,3 odsto BDP-a, ili nekih 2,5 milijarde evra (s tim što je sada viši).

Savić kaže da ne smemo zaboraviti vrlo visoke prihode, od toga, koji se godinama kreću između 3,5 i 4 milijarde.

„Slobodno to može i da se uveća za 50 odsto jer mnogi dolaze u Srbiju i troše novac koji se ne evidentira u NBS. Kada bi podvukli crtu, ako bismo samo gledali iz ekonomskog ugla troškove i prihode mislim da bi to što dobijemo bilo iznad onoga što izgubimo, ali to je strogo ekonomski. Postoje i oni indirektni troškovi, šta će i ko ostati u Srbiji ako odu svi obrazovani ljudi“, napominje LJubodrag Savić.