Zdravko Čolić

Zato i postoje tzv. „večiti studenti“, pa onda „večito nezaposleni“, pa onda „zimzeleni“ državni činovnici koji ne rade ništa, a sve na krilima maksime da ako nećeš da teško radiš u životu, treba da učiš i stekneš akademsko zvanje koje će ti omogućiti da ne radiš ništa teško do kraja života. To je u tako oštrom kontrastu sa duhom vremena u kome je globalizacija učinila praktično svaki posao teškim i izazovnim, makar zbog činjenice da na slobodnom tržištu praktično svako ima ozbiljnu konkurenciju, i mora da se teško potrudi da bi opstao i platio sve svoje račune. Problem u Srbiji je upravo u tome što postoje stotine hiljada ljudi koji decenijama žive tako što im na ovaj ili onaj način, država plaća račune, i upravo zato maksima „Ako nećeš da radiš, sine moj-onda uči!“, i dalje u Srbiji ima realno pokriće za veliki broj ljudi koji su svoje utočište našli pre svega u javnim preduzećima i državnoj upravi, ali i u samom državnom obrazovnom sistemu, koji je sam po sebi jedna ogromna ekonomska utopija.

U toj državnoj obrazovnoj utopiji, ispiti su ponekad način da izuzetno strog profesor, koji obara preko 80 posto studenata na ispitima, iznudi mito, a decenijama se, posebno od studentkinja, iznuđuje i mnogo više od novca, tako da je javna tajna da pojedini profesori i dekani državnih fakulteta imaju takvu reputaciju i takav skor, na kome bi im pozavideo i Zdravko Čolić. Primena sistema video nadzora i snimanja ispita, mogućnost proverljivog i merljivog sistema ispitivanja, čak i u oblasti društvenih nauka, lako je izvodljiva s obzirom na basnoslovni novac koji se sliva u državne fakultete, ali bi očigledno ta tehnologija uništila jedan veoma dugo negovani, pogubni životni stil u državnom visokoškolskom sistemu. Tako je sasvim jasno da upravo u tom grmu treba tražiti zeca zbog koga takva praksa neće lako zaživeti u državnim obrazovnim sistemima, osim ako je država silom ne uvede na sve državne fakultete u Srbiji. Očekivati da to ljudi iznutra sami urade, suludo je, pošto očigledno veliki broj ljudi u državnom visokoškolskom sistemu voli da bude kao Zdravko Čolić, i tu privilegiju im može oduzeti samo država, i niko drugi. U privatnom sistemu obrazovanja, ta praksa je odavno uvedena, sistem je učinjen efikasnim i proverljivim, ne samo zbog savesti ili mekog srca, već pre svega zbog toga što drugačiji sistem jednostavno ne bi opstao u okruženju u kome država plaća sve račune državnom sistemu, a privatnom sistemu obrazovanja ostavlja sve troškove i sve rizike ovoga sveta. I onda, da apsurd bude kompletan, dolazi do pošalica po kojima kada prolazite pored Singidunuma ili Megatrenda, treba da zatvorite prozor automobila, da vam ne bi ubacili diplomu, dok se takva vrsta humora uopšte ne zapaža na pojedinim državnim fakultetima u kojima je proces ispitivanja i ocenjivanja umnogome netransparentan i potpuno baziran na ličnoj volji pojedinaca. Taj ispitni proces vrvi od zloupotreba, koje su nezamislive na bilo kom akreditovanom privatnom fakultetu, i kada bi neko pokušao da napravi statistiku, iznenadio bi se koliko je veliki broj ljudi završio državne fakultete ili tako što je morao da plati strogim profesorima da smekšaju, ili čak tako što je dekanima ili profesorima morao u krevetu da polaže svoje ispite. O ovim javno poznatim fenomenima, još 1988.godine u bivšoj Jugoslaviji snimani su filmovi poput filma Vanbračna putovanja, u kojima Bata Živojinović glumi lik profesora Gerasima Miletića, koji sa svojim asistentom Tugomirom Principom, hara Filozofskim fakultetom u Sarajevu, i organizuje masovno horizontalno polaganje ispita na tom velikom državnom fakultetu. Zbog veoma neprijatnih društvenih konsekvenci ovog filma u bivšoj Jugoslaviji, on je brzo bio sklonjen u bunker, kao neprijatni svedok događaja koji i dan danas, kao zlo nasleđe doba socijalizma, traju na velikom broju državnih fakulteta i u Srbiji.

Državni aparat i ekonomija u Srbiji, propali su pod dirigentnskom palicom ljudi koji su isključivo bili školovani na državnom obrazovnom sistemu, dok je udeo onih koji su zvanja stekli na privatnim fakultetima , na nivou statističke greške, tako da je taj osećaj superiornosti i prezira koji se pokazuje u odnosu na privatni sistem obrazovanja, umnogome potpuno bez osnova. Posebna je priča školski sistem u kome se deca u ruralnim sredinama, koriste kao municija za novinske natpise o „đacima herojima“, koji svaki dan pešače po deset kilometara po snegu, i rvu se sa vukovima, da bi došli do raspalih seoskih škola u kojima u jednom razredu sede sa nekoliko đaka iz drugih razreda, i kao pohađaju neku nastavu. Umesto da u vremenu Skajpa i Fejsbuka, ta deca od države dobiju opremu, i makar tokom zime, nastavu sa đacima koji idu u isti razred pohađaju putem video konferencije, sistem se održava tako da đaci budu heroji i da se rvu sa vukovima tokom zime, samo da bi po svaku cenu nepotrebno nastavno osoblje i dalje bilo potrebno.

Priča o nabavci IT opreme, predstavlja poseban apsurd, a odluka da se sve škole u Srbiji opreme računarima, postala je takva katastrofa da je to teško i opisati, pre svega zbog činjenice da se prvo nabavila oprema, a onda shvatilo da u velikom delu Srbije nastavno osoblje nema pojma o korišćenju računara, tako da i dan danas, mnogi od tih kupljenih računara, stoje pod ključem i čekaju da se nastavno osoblje smiluje, i nauči znanja i veštine kojima danas raspolažu predškolska deca u velikim gradovima. Tako se ceo proces dovodi do apsurda i državni sistem obrazovanja vraća na kraj devetnaestog veka u kome su radnici uništavali mašine, kako bi očuvali svoja radna mesta, koja je primena nove tehnologije obesmislila i učinila nepotrebnim. Tako je krajnje vreme da se iz obrazovnog sistema diskvalifikuju svi koji u 21.veku ne znaju da koriste računare, ili oni koji neće da se potrude i prilagode potrebama vremena u kome postoji ogroman deficit znanja nastavnika u odnosu na znanja učenika, posebno u oblasti korišćenja informacionih tehnologija. Hoće li taj proces na kraju dovesti do toga da saznamo da na svim nivoima imamo višak zaposlenih u obrazovnom sistemu? Verovatno da, ali zaista je teško odbraniti logiku u kojoj samo u dolazećoj školskoj godini imamo preko 1.500 đaka prvaka manje, a ostaje isti broj zaposlenih nastavnika. Tim pre što je jasno da su demografski trendovi sve nepovoljniji i da će broj đaka biti sve manji kako godine budu prolazile.

Upravo zato, sistem u kome ako nećeš da radiš, treba da učiš, neminovnom logikom matematike dolazi svome kraju, tim pre što je jasno da država više nema novca, i da je nedavna najava državnih fakulteta da hoće novo povećanje cena školarine, samo još jedna ilustracija potpuno halucinogenog stanja svesti ljudi koji takve odluke donose. Ljudi koji misle da su jedini iznad trivijalnih problema plebsa, ekonomske krize i budžetskih ušteda, da su jedini koji mogu da žive slatki život u vremenu u kome je i studentima i celom društvu gorko, da gorčije ne može biti.