Zdravstveni sistem u raljama neoliberalizma

Ekonomska i budžetska politika koju vodi država učinila je društvo ranjivijim, nespremnim da se suoči sa velikim izazovima poput pandemije.

Za izlazak iz krize neće biti dovoljne samo privremene, iznuđene mere, već suštinska promena politike koja podrazumeva povratak socijalnoj državi, veće ulaganje u zdravstveni, školski, socijalni i penzioni sistem, a ne kresanje budžeta u ovim oblastima pod izgovorom štednje.

Lekari bez opreme, direktori zdravstvenih institucija koji postupaju po političkoj direktivi umesto da štite zaposlene, oprema nabavljena u poslednji čas koja leži u magacinima, nedostatak koordinacije, zbunjeni i uplašeni pacijenti, to je klinička slika zdravstvenog sistema u Srbiji u doba pandemije.

Ovakva situacija je rezultat političkih odluka koje su donete u poslednjih tridesetak godina koje su dovele do postepenog urušavanja zdravstvenog sistema u Srbiji.

I u Evropskoj uniji su zdravstveni sistemi na udaru u poslednje tri decenije; zdravstvo košta sve više zbog starenja populacije i produžavanja životnog veka, rasta hroničnih bolesti.

Tendencija je da se budžeti za zdravstvo smanjuju. Izdaci za zdravstvo su manji naročito u onim zemljama koje je snažno pogodila ekonomska kriza 2008. godine u kojima su primenjene mere štednje, poput Grčke, koja je, podvrgnuta drakonskom režimu Trojke (Međunarodni monetarni fond – MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija), morala da smanji sredstva u javnom sektoru, među kojima su i izdaci za zdravstvo.

Kriza je uticala da se smanje budžeti za zdravstvo i u mnogo razvijenijim zemljama, pa su tako u Francuskoj na udaru naročito javne bolnice, za koje je u poslednjih deset godina budžet manji za 8 milijardi evra (na zdravstvo u Francuskoj se troši 200 milijardi evra godišnje, od čega najveći teret snosi njihov zavod za socijalno osiguranje, a mali deo država, iz budžeta, koji je iznosio 1.1 milijardu evra u 2020. godini).

Medicinski radnici u Francuskoj poslednjih godina neprestano demonstriraju zbog malih plata, nedostatka finansijskih sredstava u institucijama, nedostatka osoblja, kreveta u bolnicama, manjka poštovanja prema profesiji.

Evropske vlade je, međutim, zahvatio virus neoliberalizma, po kome je zdravstvo podložno tržišnim zakonima.

To ne znači da su okrenule leđa javnom zdravstvenom sistemu – kvalitetno lečenje dostupno svima je i dalje ideal po kome se evropske zemlje razlikuju od Sjedinjenih država – ali su otvorile vrata privatizaciji zdravstva.

U javne politike se uvukao princip uvezen iz Sjedinjenih država da je lečenje roba kao svaka druga, što je, zajedno sa smanjenjem budžeta za zdravstvo, narušilo javni zdravstveni sistem.

Još jedna posledica neoliberalnih politika je delokalizacija, izmeštanje proizvodnje medicinskog materijala u Kinu i druge azijske zemlje gde je cena radne snage manja nego u Evropi, kako bi se ostvario veći profit.

Od izbijanja pandemije u Evropi mnogo je pažnje usmereno na funkcionisanje zdravstvenih sistema i upoređivanje njihove efikasnosti sa drugim zemljama.

Javnost u evropskim zemljama je često veoma kritična prema načinu na koji su njihove vlade vodile krizu, zbog zakasnelih reakcija i nepripremljenosti, nedostatka medicinske opreme.

Iako se mere koje su primenjene razlikuju od zemlje do zemlje, u zavisnosti od političke kulture i zdravstvenog sistema, jasno je da su i najrazvijenije evropske zemlje bile nespremne za pandemiju.

Ograničenje kretanja i mere kućne izolacije su, slažu se evropski stručnjaci, iznuđene mere zbog nedostatka sredstava, naročito u bolnicama.

Urušavanje javnog zdravstvenog sistema i socijalne politike je najčešće objašnjenje za ovakvu situaciju.

Kapitalizam katastrofe

Srbija ne može da se meri sa evropskim zemljama ni po organizaciji zdravstvenog sistema, ni po izdvajanjima za zdravstvo po glavi stanovnika, ni po kontroli kvaliteta i cena usluga i proizvoda.

U Srbiji je situacija u kojoj se nalaze zdravstveni radnici mnogo teža, ali oni ne izlaze na ulice da se bore za svoja prava. Umesto toga odlaze u razvijene zemlje u kojima je zdravstveni sistem uređeniji a plate veće.

Zbog nefunkcionalnog sistema, loših uslova i malih plata lekari i medicinsko osoblje odlaze u Nemačku, Norvešku, Švedsku, Švajcarsku, ali i Dubaji, Kuvajt, Arapske emirate.

Kvalitet lečenja zavisi od timskog rada doktora i medicinskih radnika, što podrazumeva stabilnu ekipu sa dovoljnim brojem zaposlenih i obučenih stručnjaka.

U srpskom zdravstvu, međutim, nema dovoljno lekara i medicinskih radnika, koordinacija između institucija je loša, što smanjuje kvalitet lečenja i utiče na lošu zdravstvenu sliku društva.

Umesto da preduzme korake da se ovo urušavanje javnog servisa zaustavi, država je čak pomagala odlazak medicinskih sestara i tehničara u Nemačku, preko Nacionalne službe za zapošljavanje koja je potpisala sporazum sa Nemačkom.

Zastave sa nacionalnim obeležjima koje država deli građanima kako bi iskazali podršku lekarima i medicinskom osoblju je licemeran gest koji prikriva dugogodišnju nebrigu države za zdravstvene radnike i njihovo ukazivanje na teško stanje u zdravstvu.

Ovakvo stanje je posledica ekonomske i budžetske politike koja je vođena u periodu tranzicije, koji je obeležilo uvođenje „kapitalizma katastrofe“, kako ga naziva kanadska publicistkinja Naomi Klajn.

Kapitalizam katastrofe odlikuje iscrpljivanje prirodnih resursa i institucija socijalne zaštite koje služe da bi se ublažile posledice krize.

„Terapija šoka“ koja podrazumeva prelazak iz jednog ekonomskog modela u drugi u zemljama bivšeg komunističkog bloka, ali i u Srbiji, uništila je ideju socijalne države.

Prema jednom izveštaju Unicefa iz novembra 2001. godine o posledicama tranzicije u prvoj dekadi, cena za ponovno uvođenje kapitalizma je 3.2 miliona umrlih, 2.2 miliona interno raseljenih, million izbeglica, demografska katastrofa, 18 miliona gladne dece, porast smrtnih oboljenja, smanjen pristup školovanju, manja izdvajanja za zdravstvo i školstvo.

Virus ne bira žrtve, ali zdravstvene i ekonomske krize najviše pogađaju najsiromašnije i najnezaštićenije. Srbija je zemlja sa najvećim socijalnim i ekonomskim nejednakostima u Evropi.

Ona je, takođe, na prvom mestu po riziku od siromaštva u kome se nalazi 25 odsto stanovnika, po čemu je na evropskom dnu.

Stanje u zemlji pokazuje i bruto društveni proizvod po glavi stanovnika koji je više nego pet puta manji od onog u Evropskoj uniji  – 7 234 dolara (6 600 evra) naspram 36 532 dolara (33 710 evra).

Ceo tekst čitajte na demostat.rs