Zemlje EU uzdaju se u plutajuće LNG terminale

Zameniti rusku naftu i ugalj mnogo je lakše nego zameniti gas, čije isporuke zavise od gasovoda povezanih sa Rusijom.

Međutim, rat u Ukrajini naterao je vlade EU da ubrzaju potragu za alternativama za ruski gas.

„Izgradnja alternativnih puteva napreduje veoma dobro i brzo“, rekao je nedavno nemački vicekancelar Robert Habek.

Da bi se gas transportovao morem, mora da bude ohlađen i kompresovan a to zahteva terminale za utečnjavanje i regasifikaciju za čiju je izgradnju potrebno oko pet godina.

Habek je, piše EURACTIV, posetio potencijalne isporučioce LNG, poput Kanade, SAD, Norveške i Katara, u pokušaju da nađe zamenu za 46 milijardi kubnih metara ruskog gasa koji je Nemačka potrošila u 2021.

Međutim, čak i ako te zemlje budu u stanju da povećaju proizvodnju, Evropi nedostaju uvozni kapaciteti. U Nemačkoj prvi LNG terminal treba da počne da radi 2026, što je nagnalo Berlin da traži druge načine.

Nemačka vlada je naložila kompanijama RWE i Uniper da iznajme tri tzv. plutajuće jedinice za skladištenje i regasifikaciju (FSRU) od grčke kompanije Dajnagas (Dynagas) i norveške filijale Hega (Hoegh).

FSRU su obično nekadašnji super-tankeri koji su prerađeni da mogu da regasifikuju značajnu količinu LNG. I dok kod terminala na kopnu mora da se poštuje stroga regulativa o izgradnji, plutajućim terminalima je potrebna samo luka koja može da primi veoma velike brodove.

Očekuje se da prvi nemački plutajući terminal počne da radi pre kraja godine a ostali do sredine 2024. To će Nemačkoj omogućiti da dobije 7,5 milijardi kubnih metara LNG za predstojeću zimu a do leta 2024. godine do 27 milijardi sa tri tankera u nemačkim lukama povezana cevima sa obalom.

Pored Nemačke, i druge evropske zemlje počele su da razmatraju upotrebu plutajućih LNG terminala, s obzirom na rast pritiska da se napusti ruski gas.

Interesovanje za dva FSRU pokazala je Italija, koja je u sličnoj meri kao Nemačka zavisna od ruskog gasa.

„Zvanično smo ovlastili (grupu za gas) Snam da pregovara o preuzimanju jednog FSRU i lizingu još jednog“, rekao je u parlamentu ministar za energetsku tranziciju Roberto Ćingolani.

Istovremeno je francuska vlada zadužila Total enerdžis (Total Energies) i filijalu Enži (Engie) da instaliraju plutajujući terminal u luci Avr, preneo je Lezeko (Les Ećos).

Grčka je pak reagovala i pre rata u Ukrajini i kompanija Helas motor oil počela je izgradnju FSRU terminala Dioriga koji treba da bude završen do kraja 2023.

Ukupno gledano, to znači dodatnu tražnju za još najmanje šest plutajućih LNG terminala širom Evrope.

Problem je što tih terminala ima 33 širom sveta ili za tri manje nego što se pre četiri godine procenjivalo da će danas biti u funkciji.

Plutajući terminali se više koriste van Evrope. Prema jednom izveštaju iz aprila 2020. godine, 19 zemalja uvozi gas preko FSRU.

Ti terminali imaju manju početnu cenu nego oni na kopnu. Analitičari kažu da troškovi za novi FSRU „obično predstavljaju samo 50-60 odsto troškova terminala na kopnu“.

Tokom vremena, troškovi međutim idu ka balansu zbog visoke cene regasifikacije.

Plutajući terminali takođe zahtevaju luke sa dubokim vodama, kao i gasnu infrastrukturu na kopnu za skladštenje i transport gasa, kažu u Međunarodnoj uniji za gas.

Ipak, velika prednost im je što su fleksibilni i mogu da budu prodati ili transportovani bilo gde posle upotrebe.