Zemlje u razvoju i globalna kriza

Uglavnom kao posledica naglog pada izvoza, Kina će verovatno nastaviti da raste, ali po mnogo sporijoj stopi nego 11-12 odsto godišnje, koje je beležila prethodnih godina. Ako se nešto ne uradi, kriza će gurnuti još 200 miliona ljudi u siromaštvo.

Rezerve prema MMF

Ova globalna kriza zahteva globalni odgovor, ali, nažalost, odgovornost za reakciju i dalje leži na nacionalnom nivou. Svaka zemlja pokušaće da napravi stimulativni paket da bi maksimizirala efekat na svoje građane, a ne globalni efekat. U proceni obima stimulacije, države će balansirati trošak za budžet sa koristima u obliku povećanog rasta i zapošljavanja. Kako će neke od koristi (većinom u slučaju malih, otvorenih ekonomija) nadjačati druge, stimulativni paketi će verovatno biti manji i slabije napravljeni nego što bi inače bili, zbog čega je potreban globalno koordinisani stimulativni paket. To je jedna od poruka koje će uputiti Ekspertska komisija Ujedinjenih nacija kojom predsedavam i koja je nedavno podnela preliminarni izveštaj. Izveštaj podržava mnoge inicijative G-20, ali zahteva snažnije mere fokusirane na zemlje u razvoju. Recimo, iako je prepoznato da gotovo sve zemlje moraju da preduzmu stimulativne mere (sada smo svi Kejnsijanci), mnoge zemlje u razvoju nemaju resurse za to. Niti ih imaju postojeće međunarodne finansijske institucije. Ali, ako želimo da izbegnemo još jednu dužničku krizu, deo, možda i puno novca, moraće da bude dato bespovratno. Takođe, u prošlosti, pomoćje bila praćena obimnim „uslovima“, od kojih su neki zahtevali restriktivniju monetarnu i fiskalnu politiku (upravo suprotno onome što je potrebno sada) i nametali finansijsku deregulaciju, što je bio jedan od osnovnih uzroka krize. U mnogim delovima sveta, prisutna je jaka stigma povezana sa odlaskom u Međunarodni monetarni fond, zbog očiglednih razloga. I postoji nezadovoljstvo ne samo onih koji pozajmljuju novac, veći potencijalnih punitelja fonda. Danas su izvori likvidnosti u Aziji i na Bliskom istoku, ali zašto bi te zemlje davale novac organizacijama u kojima je njihov glas ograničen i koje su često zagovarale mere suprotne njihovim vrednostima i verovanjima? Veliki deo reformi načina upravljanja predloženih za MMF i Svetsku banku (koje najočiglednije pogađaju način izbora njihovih šefova) izgleda da su konačno na stolu. Ali, reformski proces je spor i kriza neće čekati. Zato je imperativ da pomoćbude usmerena kroz više kanala, uz ili umesto preko MMF-a, uključujući regionalne institucije. Mogle bi da budu formirane nove institucije za davanje zajmova, sa upravljačkim strukturama primerenijim 21. veku. Ako to može da se uradi brzo (a mislim da može), takve institucije mogle bi da budu važan kanal za distribuciju sredstava.

Destruktivne subvencije

Na samitu G-20 održanom 28. novembra, lideri su strogo osudili protekcionizam i obavezali se da neće u tome učestvovati. Nažalost, studija Svetske banke pokazuje da je 17 od 20 zemalja preduzelo nove protekcionističke mere, posebno SAD, sa olakšicama za „kupovinu američkog“ koje su uključene u stimulativni paket. Međutim, većodavno je prepoznato da subvencije mogu da budu jednako destruktivne kao i tarife, čak i manje fer, s obzirom na to da ih bogate zemlje mogu u većoj meri priuštiti. Ako je ikada postojao jednak teren za igru u globalnoj ekonomiji, više ne postoji: obimne subvencije i spasilački paketi, koje su odobrile SAD, sve su promenili, možda i nepovratno. Zaista, čak i kompanije u naprednim industrijskim zemljama, koje nisu dobile subvencije, nalaze se u nefer prednosti. One mogu da preuzmu rizik koji drugi ne mogu, znajući da će, ako propadnu, biti spasene. Iako neko može da razume domaće političke imperative koji su doveli do subvencija i garancija, razvijene zemlje moraju da prepoznaju globalne posledice i obezbede kompenzacionu pomoćzemljama u razvoju.

Jedna od važnijih srednjoročnih inicijativa, pokrenutih od strane komisije UN, jeste kreiranje globalnog ekonomskog koordinacionog saveta, koji ne bi samo koordinirao ekonomsku politiku, većbi takođe procenjivao predstojeće probleme i institucionalne praznine. Kako se pad bude produbljivao, nekoliko zemalja moglo bi, recimo, da se suoči s bankrotom. Ali, još nemamo adekvatni okvir za bavljenje takvim problemima. I sistem američkog dolara kao rezervne valute (kičma sadašnjeg globalnog finansijskog sistema) se kida. Kina je izrazila zabrinutost i šef njene centralne banke pridružio se apelima komisije UN za uspostavljanje novog sistema globalne rezerve. Komisija UN tvrdi da je bavljenje ovim starim problemom (pokrenutim pre više od 75 godina od strane Kejnsa) od suštinskog značaja ako želimo da imamo snažan i stabilan oporavak. Takve reforme neće se dogoditi preko noći. Ali, neće se pojaviti nikada ako se odmah ne počne s radom.

Autor je profesor ekonomije na Kolumbija univerzitetu, predsedavajući Komisije eksperata za reformu međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema, postavljen od strane predsednika Generalne skupštine UN