Zemlje Zapadnog Balkana su zarobljene države

Kriza u Makedoniji, sve veći, često destruktivan, ruski uticaj i nerazrešeni odnosi Srbije i Kosova istakli su činjenicu da je laissez-faire pristup EU poslednjih godina bio destruktivan. Nakon što je iza sebe ostavila seriju kriza, od ekonomske do krize evra, Grčke, migrantske i Bregzita, sada može da se fokusira više na Zapadni Balkan.

Ovo obnovljeno interesovanje odražava novu strategiju Komisije i veću posvećenost Komisije i predsednika Junkera, kao što je njegova poseta regionu pre nekoliko dana. Većina ove promene je retorička. Kada je Junker preuzeo funkciju, izjavio je da neće biti primanja novih članica u njegovom mandatu, a sada se diskutuje o magičnom datumu 2025. godine. Dok je prvo shvaćeno kao odbacivanje Zapadnog Balkana, 2025. je shvaćena kao obećanje. Naravno, oba su ista. Junker 2025. godine neće biti na funkciji, kao ni njegova komisija. Tako u stvari glavna razlika je u tome što je pre nekoliko godina Junker rekao da je čaša dopola prazna, a sada kaže da je dopola puna.

Retorika je važna i nema sumnje da je EU zainteresovanija i spremna da podrži proširenje sada nego pre dve-tri godine. Strategija ukazuje na najozbiljniji problem u regionu, naime da “zemlje pokazuju jasne elemente zarobljenih država”. Ovo važi za sve zemlje Zapadnog Balkana.

Naravno, izraz “elementi” pomalo dovodi u zabludu. Koncept zarobljene države znači da država služi interesima pojedinaca i grupa, a ne celokupnog društva, kao i da stranke ili druge mreže imaju kontrolu. “Elementi zarobljene države” je pomalo kao opis genocidnih dela (umesto samog genocida) ili biti pomalo trudan, jer država je ili zarobljena ili nije.

Dalje, strategija ispravno identifikuje potrebu da se prevaziđu zaostavštine prošlosti, pre svega zaostavštine ratova devedesetih i rešavanje bilateralnih nesuglasica. Dijagnoza je tačna, ali omalo neubedljiva. Kako bilo, ono što pre svega nedostaje je lek. Komisija je ponudila nove instrumente kao što su specijalne misije za sprovođenje vladavine prava. One su modelovane po tzv. Pribeovom izveštaju za Makedoniju, koja je jasno i javno identifikovala slabosti u vladavini prava pod prethodnom vlašću. Ipak, nije jasno da li će biti javni i da li će privući toliko pažnje javnosti kao uzor u Makedoniji. Tako da Junker i ostali (još) nisu odlučili da budu jasni i otvoreni u identifikovanju zarobljenih država u regionu: to su autokratske tendencije mnogih vladajućih partija i njihovih lidera koji čine zarobljenu državu. Otimanje države ima imena i lidere i nije pasivan proces koji se događa sam od sebe.

Kada govorimo o zaostavštini prošlosti, EU nudi malo novog: naravno glavna inicijativa treba da dođe od samih zemalja, uključujući usvajanje REKOM inicijative, ali postoji potreba za više, kao što je mehanizam rešavanja bilateralnih razmirica, koji je otvoren na Bečkom samitu Berlinskog procesa, ali bez nastavka. Ovo se odnosi i na javne debate i edukaciju o zaostavštini ratova. Ovde se išlo unazad. U Srbiji, osuđeni ratni kriminalci su dobili istaknuta mesta na događajima vladajućih stranaka, uključujući poslednjeg Vinka Pandurevića. Ovde bi jasnija osuda EU bila važna kako bi se poslala poruka da je zvanično oglašavanje ratnih kriminalaca neprihvatljivo.

Ako onda EU nije sposobna da bude otvorenija i direktna u prepoznavanju problema, 2025. godina može ispasti da bude samo još jedna prikaza na putu ka pristupanju EU. Na kraju, zemlje članice će imati zadnju reč o novim članovima i mnogi će pažljivo gledati da izbegnu uvoz još jednog problema u EU.

Florian Biber je profesor Istorije i politike Jugoistočne Evrope i direktor Centra za JIE studije na Univerzitetu u Gracu. On je takođe koordinator za Balkan u Grupi za evropski politički savet (BiEPAG). Tvituje pod @fbieber.