Život pod opsadom: Milica

… radnike koji su zbog pljačke i stečaja preduzeća 2012. godine ostali bez posla, sada izvršitelji izbacuju na ulicu iz objekata izgrađenih za smeštaj radnika, jer su objekti postali predmet namirenja dugova onog istog gazde koji je opljačkao Trudbenik i ostavio radnike bez posla. Ova „tranziciona“ kontradikcija zvuči traumatično već na rečima. Kad je čujemo, naježimo se i menjamo temu, kanal, stranicu. Kako izgleda svakodnevni život u bezizlazu nakon privatizacije govori nam Milica Jokić, supruga bivšeg radnike Trudbenika, jednog od lidera štrajka kojim su radnici pokušali da raskinu privatizacioni ugovor i spreče propast. Milica sa porodicom živi u Trudbenikovom naselju na Konjarniku.

MJ: Trudbenik je prodat 2008. godine i tada nam je vlasnik koji je kupio Trudbenik prve zime isključio grejanje. Posle dve godine isključili su nam i struju i morali smo da platimo 1.500 evra da bi nam ponovo priključili, i to ne zvanično, nego smo se na razne načine snalazili ko će to da nam priključi, jer taj gazda nije dao uopšte legalno da nam se priključi struja. Muž je bio tri godine pred penziju, dobio je otkaz zbog štrajka, a poslednjih godinu dana dok je radio u Trudbeniku taj privatnik je njemu i svima koji žive u Trudbenikovim objektima uzimao sve što zarade, kao na ime troškova. Ako primi platu 45.000 dinara, gazda je njemu sve to oduzimao za nadoknadu vode, struje, grejanja i ostalog, iako to nismo imali. Ali to je bio pritisak na nas da se odselimo, da napravi da nemamo od čega da živimo dokle god smo ovde. Inače, kad smo se uselili u ovaj stan to je bila ruina živa, znači uložili smo svoja sredstva da bismo ga doveli u red, da se može pristojno živeti i stanovati. Oni su pokušali na sve načine da nas izbace, dobili smo sudska rešenja da se iselimo. Ulagali smo žalbe i Privrednom i Apelacionom sudu, i od svih sudova smo dobili da moramo da se iselimo. Privrednom sudu smo morali da platimo 35.000 dinara takse zato što smo se žalili. Štrajkovali smo, žalili se, išli ispred tih javnih ustanova, ispred Predsedništva, ispred Vlade. Bilo je tu nekih obećanja, kao uradiće se nešto, ali ništa se uradilo nije. Da bi prošle godine, 16. maja, došli konačno da nas isele sa sudskom presudom koja glasi da protiv toga nema pravnog leka i da moramo da se iselimo. U martu smo dobili opomenu da 16. maja treba da dođu da nas isele.

Kako je izgledalo iseljenje?

Ma, to je izgledalo grozno. Komšiluk se zaista okupio sav da nas odbrani, bili su očajni, svi smo bili očajni. I svi stanari te ulice su zaista očajni, jer to nas sve čeka i svi očekuju tu istu presudu i tu bahatost od sudova, od države… Ujutru pre nego što će doći izvršioci pojavili su se odjednom kordoni policije, komplet ulica je bila blokirana. Na svakih pet metara je stajalo po pet policajaca. To je bilo jezivo. Žalili smo se i predsedniku opštine i svima smo pisali. Predsednik opštine je nešto intervenisao da se ne diraju porodice dok se svima ne reši stambeno pitanje, okupilo se puno ljudi da nas brani, i taj izvršitelj se nije pojavio tog dana i onda se povukla i policija. Posle toga nisu nam više slali nikakva rešenja, ali kad vidim policajca i poštara u ulici meni se noge tresu od straha. I svakog momenta kad nekog čujem na kapiji očekujem da je neko od njih, da dolaze da nas izbacuju. Znači 70 godina smo nas dvoje ukupno proveli radeći u državi i za državu. Sedamdeset godina! Ako nismo zaslužili taj jedan krov nad glavom… A ne tražimo ni od koga da nam to pokloni nego da platimo. Tražili smo mi to i da otkupimo i svašta smo pokušavali, međutim, nikakva rešenja nam nisu davali da to završimo na neki zakonit način. Tako da živeti ovakvim životom i pod ovakvom presijom je stvarno užas. Imamo dva sina, imamo unuku… Znači, ništa u životu zaslužili nismo posle tolikog rada… Ja ne mogu da shvatim i ne mogu da se pomirim s tim da država nije u mogućnosti da nađe neki smeštaj… Da nam omogući da kupimo svoje. Ja sam izbeglica, ali se nikad nisam prijavila kao izbeglica, jer je muž radio tu. Ja sam radila u Zvorniku, a muž je radio tu. I kad sam došla sa decom, nisam uopšte htela da se prijavljujem kao izbeglica, jer sam računala da ima veće sirotinje od mene, da je nekome taj kilogram pasulja neophodan. Muž je radio pa smo mi imali od čega da kupimo. Tako da se nikad nisam prijavila kao izbeglica nego kao građanin. I doduše, mi smo to od firme i dobili legalno, nismo mi tu provalili i ušli nasilno. Imamo rešenje, oni su nama davali rešenja do useljenja u bolje stanove. I zato su nam i davali ta privremena rešenja. Nisu hteli da nam daju trajna rešenja, jer je to bila sve ruina… Da bismo mogli da konkurišemo za bolje stanove davali su nam privremena rešenja. Međutim, desilo se to što se desilo, ostali smo bez ičega. Posle su se ovi privatnici držali tog rešenja, kao nije stalno, i onda mogu da nas izbace i da rade s nama šta hoće.

Znači, 16. maja je bilo prvo iseljenje?

Da, prvo i poslednje iseljenje za nas, ali iseljavaju druge. Slavka, starija jedna gospođa, koja živi od 12.000 dinara penzije i koja stanuje u drvenoj baraci pored nas, u jednoj sobi. Trebali su doći 27. oktobra da je isele, znači usred zime maltene. Međutim, i tad se skupilo puno sveta pa se nisu pojavili.

I vi sad živite tako što čekate neko novo iseljenje? U neizvesnosti?

Da, tako je. Živimo u neizvesnosti i u strahu. Šta da vam kažem… Tužno i žalosno. Trebalo je da oboje budemo penzioneri, međutim, desilo se eto da je meni rat oduzeo tri godine, njemu prekid radnog odnosa pred penziju, tako da oboje evo pred stare dane radimo i moramo da idemo na posao.

A koliko dugo tu živite?

Dvadeset šest godina živim ovde. Od neupotrebljivog objekta napravili smo sebi stan i uslove za život. Uložili svoja lična sredstva da bismo mogli sa decom normalno da živimo. Mlađi sin mi je imao 14 meseci kad smo došli tu, a stariji je imao šest godina. Morali smo stvoriti uslove za decu. Ali, eto, državnici takvi kakvi jesu… Otimali su redom što je moglo da se otme.

Imate li informaciju šta se dalje dešava, kako teče stečaj i šta planiraju sa vama?

Nemamo informaciju uopšte šta će se dalje dešavati niti imamo bilo šta od imovine. Nemamo se gde iseliti. Ako nas izbace, mi samo možemo na poljančetu dole završiti ispod onih platana.

Znači, vi ste praktično dobili od Trudbenika prostor za privremeni smeštaj… Da niste, vi biste uložili novac u neki drugi objekat ili biste kupili nešto? Ovako, posle svega što ste uložili, preti vam da ostanete bez ičega?

Da. Upravo tako. I Trudbenik je nama dao to privremeno rešenje jer su to bile ruine i iz toga smo posle trebali da dobijemo bolje stanove. Užas stvarno. Ne zna čovek više ni šta da kaže ni šta da misli ni kome da ide, ni kome da se obrati… Svi su gluvi i nemi pred ovakvim situacijama. Svaki dan u sanduče zavirujem, gledam ima li plavog koverta… To je stvarno veliki stres.