Žongliranje bez zaštitne mreže

Međutim, pre više od 50 godina, Nobelovac Pol Semjuelson opovrgao je tu idealizaciju tržišta slikovitim primerom: „apsolutna sloboda tržišta dovešće do toga da će Rokfelerov pas dobiti mleko, koje je potrebno siromašnom detetu za razvoj i to će se dogoditi, ne zbog neuspeha tržišta, već zato što dobra dospevaju u ruke onih koji mogu najviše da plate“. To je suština kapitalističkog sistema, koji je jedno neprekidno takmičenje podstaknuto željom za maksimiziranjem profita. U takvom svetu, nema prostora za socijalnu svest. Zato je država ta (u nekim društvima u većem obimu nego u drugim), koja bi trebalo da popuni prazninu. Tržišna ekonomija je neprevaziđena kao sistem za stvaranje bogatstva, ali samo socijalna kompenzacija osigurava da je to bogatstvo podeljeno na pravi način. Zagovornici evropskog modela socijalno-tržišne ekonomije, daleko više nego pristalice anglosaksonskog neoliberalnog modela, smatraju da je smanjenje nejednakosti koje stvara tržište obaveza države.

Tržišna ekonomija može da funkcioniše samo ako država ne interveniše. Američka finansijska kriza pokazuje šta se dešava kada se tržištima daju odrešene ruke. Umesto da se regulišu, igrači na tržištu se uništavaju, koliko god im se divili da su zlatni bikovi. Činjenica je da su investicioni bankari pretvorili tržište kapitala u nadrealni cirkus. Većina njih izgledaju kao igrači na visokoj žici koji žongliraju pozajmljeni novac bez zaštitne mreže. U Felinijevom filmu „La strada“ cirkuski umetnici živeli su na margini društva, u „Volstrit cirkusu“ oni su živeli kao bogovi i zarađivali milione. Ali, s tim je gotovo – Volstrit je doživeo krah. Aktuelna kriza, pad Volstrita, jeste za neoliberalizam ono što je za komunizam bio pad Berlinskog zida 1989. godine. Globalna dimenzija krize, iznenađujuće, ima i pozitivnu stranu. Međunarodna zajednica sada je zaokupljena razmišljanjem kako da reorganizuje finansijski sektor i smanji rizik od slične katastrofe u budućnosti. Do sada, država nije bila spremna da sarađuje. Prethodni zahtevi za strožiju regulaciju nisu urodili plodom zbog protivljenja finansijskog sektora. Početak nove strategije mora da bude na sastanku šefova država i vlada Evropskog saveta u Briselu sredinom oktobra. Od ključnog je značaja da Evropska unija prihvati izazov finanijske krize na najvišem nivou i preduzme logične korake.

Koje lekcije treba naučiti iz neuspeha neoliberalnog ekonomskog modela?

Prvo, tržištima su neophodna jasna pravila. Jača regulacija znači pravno obavezujuća, globalno primenjiva pravila i standarde. Dok su važne oblasti ekonomske politike predmet regulacije koja obezbeđuje mogućnost sankcionisanja, finansijski sektor uživa specijalan status i to više nije prihvatljivo. Oblasti finansijskog sektora koje su pretrpele najveću štetu su upravo one koje su bile najmanje regulisane i nadgledane, odnosno tržište finansijskih derivata, hedžfondovi, privatni fondovi kapitala i rejting agencije. Dobrovoljni kodovi dobrog vladanja bili su veliki neuspeh. Hitno su nam potrebni globalno primenjivi minimalni regulatorni standardi slični onima koji postoje, recimo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Potrebna nam je demokratski priznata svetska finansijska organizacija, opremljena neophodnim regulatornim instrumentima, koja bi nadgledala velike globalne finansijske institucije. Ta organizacija bi trebalo da ima autoritet da stvori uslove za veću transparentnost i da primeni efikasnije sisteme upozoravanja, kao i instrumente za upravljanje krizom. Novokreirana regulacija ne mora da se primeni na sve, ali samo one finansijske institucije koje se povinuju tim pravilima mogle bi da se oslone na podršku organa vlasti u slučaju krize. To bi osiguralo i fiskalnu stabilnost i fiskalne inovacije, nasuprot sadašnjoj situaciji u kojoj niko nije poštovao bilo kakva pravila. Zato su, kada je kriza izbila, poreski obveznici morali da pomažu.

Drugo, državne institucije zadužene za opšte dobro moraju da budu ojačane. Kriza je jasno stavila do znanja da obezbeđivanje osnovnih potreba građana ne sme da zavisi od špekulacija i kretanja cena akcija. Ekspanzija javne potrošnje na penzije, zdravstvenu zaštitu i osiguranje zato je od suštinskog značaja. Na kraju, potreban nam je evropski stimulativni program („Velika nagodba“) i to odmah, s obzirom na to da je kriza na međunarodnom finansijskom tržištu uzdrmala i realnu ekonomiju Evrope. Pojedine velike države EU nalaze se na pragu recesije. Japan je početkom devedesetih previše čekao da deluje i propustio pravu priliku da primeni kontramere, zbog čega se još nije oporavio od posledica dugog perioda stagnacije.

Neophodne su, dakle, javne investicije u infrastrukturu ali i zaštitu klime i životne okoline. Da bi se ojačala kupovna moći stimulisala potrošnja, potrebno je uvesti poreske olakšice za domaćinstva sa niskim i srednjim primanjima. Naravno, države članice EU treba da utvrde konkretnu formu za primenu takvih programa ekonomske stabilizacije. Ali to ne treba da spreči vlade evropskih zemalja da blisko sarađuju. Naprotiv, da bi stimulativni program bio efektan, neophodno je da evropske nacije deluju zajednički.

Autor je federalni kancelar Austrije