Visoke koncentracije nanoplastike izmerene u jadranskim dagnjama

Novo istraživanje, koje je ranije ove godine objavljeno u časopisu Nature Communications – Earth & Environment, bilo je drugačije: prvi put smo merili nanoplastiku u tkivu životinja.

Ovo istraživanje rezultat je projekta i kolaboracije sa kolegama iz Italije, sa Univerziteta u Salentu, gde smo odlučili da ispitamo da li se nanoplastika gomila u jadranskim dagnjama, piše za Klima101  dr Dušan Materić, vođa Grupe za mikroplastiku, nanoplastiku i elemente u Centru za studije okoline Helmholc u Lajpcigu.

Kao i druge školjke, dagnje su tzv. sesilni organizmi i hrane se filtracijom malih čestica. Istovremeno, one su izuzetno rasprostranjene, sa dugom istorijom ljudskog konzumiranja: na globalnom nivou, farme dagnji proizvode preko milion tona godišnje. To ih čini izuzetno pogodnim model-organizmom za ovakav tip istraživanja.

Rezultati su pokazali prisustvo nanočestica plastike u iznenađujućim količinama: na već prvim uzorcima uočili smo da je koncentracija nanoplastike u dagnjama često prevazilazila 72 miligrama po kilogramu školjki (ili 200 miligrama po kilogramu suve mase). To znači da u dagnjama ima nanoplastike više nego npr. gvožđa (67 mg po kilogramu).

Drugo iznenađenje je došlo kad smo uporediti rezultate merenja mikro- (>1 mikrometar) i nanoplatike (<1 mikrometar). Naime, ukupna masa nanoplastike bila je slična, ako ne i veća, od mase mikroplastike, što ako se uzme u obzir broj čestica, znači da je broj izmerenih čestica nanoplastike i do milion puta veći od broja čestica mikroplastike.

Ako uporedimo naše brojke sa globalnom industrijom dagnji, dobijamo i sledeći podatak – ako čovečanstvo konzumira milion tona dagnji godišnje, ono istovremeno, i to samo kroz dagnje, konzumira i preko 2 tone nanoplastike, i bar 2 tone mikroplastike.

Merenje nanoplastike u tkivu je izrazito teško: gotovo polovina vremena odlazi na proveru moguće kontaminacije biološkog uzorka

Merenje nanoplastike u biološkim uzorcima je izuzetno kompleksan zadatak.

Tkivo dagnji se mora kompletno razgraditi, ali da ta procedura ne deformiše mikro- i nanoplastiku. Nakon razgradnje, uzorak (koji je sada tečan) filtrira se u kaskadi, počevši od veće ka manjoj veličini pora filtera.

Potom se filteri analiziraju sa jednim kompleksnim uređajem koji radi na principu tačnog merenja mirisa. Pri merenju se generiše ogromna količina podataka, koji nakon obrade daju vrednost mase svakog tipa plastike.

Sve se to mora uraditi u ekstremno čistim uslovima, kako bismo izbegli kontaminaciju sa npr. česticama nanoplastike iz laboratorije. U principu, striktna kontrola kvaliteta naše analize zahteva da se gotovo pola vremena provedenog u laboratoriji potroši na ispitivanje raznih „blank” uzoraka koji daju informacije o mogućoj kontaminaciji. I ako se pronađe kontaminacija u bilo kom koraku ove analize, celi eksperiment mora da se ponovi.

Nanoplastika je efektivno različita i od mikro i od makroplastike. Jednostavno, drugačiji fizički, hemijski i biološki principi važe za čestice kada su one nanometarske veličine.

Primera radi, poseban problem kada je u pitanju veličina čestica je činjenica da organizmi imaju veći afinitet i lakše usvajaju manje čestice (kao što je nanoplastika). Time je istovremeno i toksikološko dejstvo nanoplastike potencijalno mnogostruko veće od mikroplastike.

Potencijalni uzrok visokim koncentracijama nanoplastike je i način njihovog uzgajanja

U našem istraživanju, došli smo do još jednog upečatljivog rezultata, koji može ponuditi makar jedno rešenje za ovaj problem.

Naime, naša analiza je pokazala da tip polimera mikro- i nanoplastike koji smo našli u dagnjama odgovara tipu polimera koji se masovno koristi pri farmerskom gajenju ovih školjki.

Drugim rečima, dagnje gajene na plastičnim stubovima ili užadima od plastike pokazuju veliku količinu usvojenih nanočestica te iste plastike. Krajnje je netačan stav da se plastika ne razgrađuje, pa da je stoga ona dobar materijal za gajenje školjki.

Naši rezultati ukazuju da UV zračenje, koje je na moru izrazito intenzivno, u kombinaciji sa prisustvom i mehaničkim dejstvom morske vode, ubrzavaju formiranje nanoplastike, koju ovi organizmi, u potrazi za hranom, usvajaju u velikim količinama.

Rešenje je, makar u ovom slučaju, jednostavno. Ukoliko želimo da smanjimo koncentracije plastike u dagnjama, farme dagnji treba da se vrate tradicionalnim, prirodnim materijalima gajenja, baziranim na celulozi (drvo, užad od prirodnih materijala, itd).

Time bi količina nanoplastike usvojene u organizme dagnji trebalo da opadne na (mestimično visoke, ali uslovno rečeno podnošljive) ambijentalne vrednosti koje nalazimo u morskoj vodi.