Jovana Vurdelja: Mediji su pod maskom ravnoteže dali glas pseudonauci i stvorili iluziju klimatske debate

U ovoj istorijskoj studiji, američka istoričarka Naomi Oreskes iznela je rezultat istraživanja koji je bio neporeciv: od 928 članaka objavljenih u naučnim časopisima od 1993. do 2003. godine, a koji su se bavili klimatskim promenama, broj onih koji se nisu slagali sa konsenzusom da je čovek uzrok klimatskih promena bio je – nula.

U poslednjih dvadeset godina, broj naučnih istraživanja o klimatskim promenama rastao je eksponencijalno, a konsenzus je jači nego ikada: ne samo što je čovekov uticaj na klimatske promene presudan, već intenzitet nema nikakvog smisla osim u svetlu emisije gasova staklene bašte, piše Klima101.

Međutim, iako polako odlazi na smetlište istorije, skepticizam je još uvek živ – decenijama nakon što ga je nauka odbacila – i još uvek na različite načine usporava preko potrebnu klimatsku akciju.

Zašto?

Mnoge odgovore takođe već znamo: klimatski skepticizam je pre svega posledica višedecenijske propagandne kampanje fosilne industrije; doba društvenih mreža i kraha tradicionalnih kanala informisanja stvorilo je plodno tlo za teorije zavera; lakše nam je da kao uzrok zamislimo zaveru konkretnih aktera nego udružene posledice globalnih industrija…

U razgovoru sa Jovanom Vurdeljom, naučnicom sa Filološkog fakulteta u Beogradu koja se bavi ekolingvistikom, saznali smo za još jedan potencijalni razlog – šta ako je komunikacija nauke nepotpuna, ako ona onemogućava „običnom čoveku” da razume šta zapravo znači toliki naučni konsenzus, i kako se do njega došlo?

„Naučni podaci nam govore o nekom fenomenu”, kaže Vurdelja,  „isto onoliko koliko i rezultat govori o nekoj fudbalskoj utakmici.”

„Vi znate ko je pobedio i ko je izgubio”, objašnjava naša sagovornica, „ali vi ne znate da li su bile propuštene šanse, koliko ih je bilo, da li je bilo fudbalskih propusta, da li je bilo sudijskih propusta, da li je bilo povređenih igrača… Isti je slučaj i sa naukom.”

Niko uz prvu jutarnju kafu ne sedi i ne prelistava naučne časopise

Jovana Vurdelja se kroz ekolingvistiku bavi upravo ovakvim, ponekad neuhvatljivim pitanjima: kako se komuniciraju naučna saznanja iz oblasti klimatskih promena, tj. kako se verbalizuju i vizualizuju određeni aspekti, koje perspektive se nameću, kakvi narativi se oblikuju (kreiraju), uz pomoć kojih jezičkih (leksičkih, pragmatičkih, retoričkih) i vizuelnih resursa (slika, boja, zvukova) se kreiraju značenja…

Naravno, kada govorimo o komunikaciji, govorimo pre svega o medijima, bilo da mislimo na one tradicionalne, ili na društvene mreže i druge savremene, „decentralizovane” medije.

„Kako je rekao jedan profesor  – niko neće uz prvu jutarnju kafu da sedne i čita naučni časopis”, kaže Vurdelja. „Način na koji će klimatske promene biti predstavljene zavisi prvenstveno od medija.”

Ali dok se neke od ovih lekcija odnose na nauku uopšte (uostalom, poslednje decenije su doba krize poverenja u nauku uopšte, a ne samo u klimatologiju), naša sagovornica kaže da ipak ima nečeg posebnog u klimatskim promenama; nečeg što ih čini posebno pogodnim za nesporazume i dezinformacije, jednom kada iz naučne sfere, preko medija, stignu do šire javnosti.

„Kad govorimo o komunikaciji klimatskih promena, najvažnije je to – koji ugao posmatranja odaberemo za tu komunikaciju”, objašnjava Vurdelja. „Ako govorimo o klimatskim promenama kao fenomenu koji će pogoditi neke daleke krajeve sveta u nekom neodređenom trenutku u budućnosti… To znači da to nije nešto što će se desiti sutra, i nije nešto što će uticati na bilo koji aspekt našeg života.”

„Sa druge strane, imamo potpuno drugačije okvire. Zašto se danas klimatske promene sve više komuniciraju kroz njihove zdravstvene posledice, od toplotnih talasa do novih vektorskih bolesti? Zato što je to nešto blisko nama i našem iskustvu.”

Same po sebi, klimatske promene su u najmanju ruku kompleksne: i daleke i neposredne, i egzistencijalno opasne i mahom nevidljive; kako kaže naša naučnica, i njihov osnovni uzrok, emisije gasova staklene bašte, zapravo je nevidljiv, makar golim okom. Samim tim, postoji izbor elemenata na koje ćemo se osloniti, i taj izbor prave i naučnici, i mediji, i političari i javnost kada govore o klimatskim promenama.

„Klimatske promene mogu da se predstave i kao nešto što može da se kontroliše. Ako je čovek glavni uzročnik, to znači da one mogu da se zaustave”, poručuje Vurdelja.

Deža Sizif: osećaj iscrpljenosti kada shvatimo da našem sagovorniku iste stvari moramo ponovo i ponovo da objašnjavamo

Ali da se razumemo, lekcija iz lingvistike, iz analize jezika i medija ne treba da bude da je sve stvar perspektive, „frejmovanja”, pa na kraju i manipulacije. U pitanju je relativno čest odgovor, sa kojim se susreo svako ko je probao da se bavi komunikacijom klimatskih promena: kako odgovoriti na izazov one najciničnije publike, koja će i naftnu industriju i klimatsku nauku podjednako optužiti za manipulacije?

Kako objašnjava naša sagovornica, i to je forma manipulacije.

„Evo jednog neologizma: deža Sizif”, kaže Vurdelja. „Deža, od deža vu, već viđeno, Sizif – lik iz grčke mitologije. Deža Sizif je osećaj iscrpljenosti i frustracije koji se javlja u razgovoru sa ljudima koji su često zapravo teoretičari zavere, kada shvatimo da iste stvari moramo ponovo i ponovo da objašnjavamo.”

„Deža Sizif” je nastao je u francuskom jeziku, a na engleskom postoji termin koji oslikava drugu stranu medalje: sealioning je praksa upornog postavljanja pitanja sagovorniku, navodno iz želje za saznanjem i racionalnom raspravom, ali zapravo sa ciljem iscrpljivanja sagovornika i izazivanja sumnje u njihovo znanje (izraz potiče od reči sea lion, odnosno morskog lava, koji je u jednom popularnom stripu iz 2014. radio upravo to).

Srpski jezik, po svemu sudeći, kaska sa kreacijom ovakvih novih termina, koji bi mogli da nam pomognu da osvetlimo, i samim tim lakše prepoznajemo, neke tehnike manipulacija.

Ali kako kaže Jovana Vurdelja, neke druge manipulacije su nam uveliko poznate, ali su svejedno gotovo pa nesvesne, i samim tim je teško obračunati se s njima.

„Imamo tu žurnalističku normu ravnoteže”, kaže naša naučnica. „Prikazati dve suprotstavljene strane iste priče. I gde nas je to dovelo u slučaju klimatskih promena?”

„Sa jedne strane imamo apsolutni naučni konsenzus, gde je stvar potpuno rešena, a sa druge odsustvo političkog i društvenog konsenzusa. Mediji su pod maskom ravnoteže dali glas pseudonauci, i stvorili iluziju klimatske debate.”

Mediji su, objašnjava Vurdelja, uvek na tragu neke kontroverze: tokom globalnih klimatskih samita, tokom nameštenih afera kao što je bio tzv. Climategate… Iskustvo je pokazalo da kakvi god da su krajnji rezultati, kontroverze dovode do smanjenja javnog poverenja u nauku, a posebno kada su u pitanju klimatske promene.

Rešenje koje nudi Jovana Vurdelja zvuči jednostavno: „Mislim da fokus ne treba da bude toliko na dvosmislenosti, na kontroverzama; treba, između ostalog, manje i da se prejudiciraju kontroverze, što je česta praksa u medijima.”

Naša sagovornica nudi još jedno rešenje: da se u medijima izbegne dosadašnja praksa upotrebe emotivne retorike, odnosno spektakularizacije i senzacionalizacije sadrzaja i vesti u vezi sa klimatskim promenama i time izbegne tzv. klimatski fatalizam.

Ali naravno, rešenja su, kao i klimatske promene, kompleksna stvar. Da li je ovo realna, ostvariva poruka za medije? Da li je moguće zamisliti budućnost u kojoj bi mediji bili odgovorniji na taj način – ili je u pitanju, kao i saznanja o klimatskim promenama, još jedan uvid iz nauke koji će imati problema u prevodu na naše svakodnevno iskustvo?