Koje države su istorijski najviše odgovorne za klimatske promene?

Taj uvid potvrđuje bezbroj naučnih istraživanja. Aktuelni konsenzus kaže da je Zemlja danas u proseku toplija za 1,2 °C u odnosu na preindustrijsko doba, a da je u globalu koncentracija CO2 veća za oko 145 ppm u odnosu na preindustrijsko doba (~420 naspram 275 ppm), prenosi Klima101.

Naravno, nisu svi jednako krivi za emisije, pa se pitanje klimatske pravde zasniva na konkretnim industrijama – i državama – koje su istorijski najveći emiteri. I tu se javlja jedan relativno očigledan problem.

Naime, ako govorimo o ukupnim emisijama po državama od sredine 19. veka do danas, spotičemo se na činjenicu da svet danas nije isti kao pre 150 godina. 

Primera radi, ukupne procenjene emisije Indije su oko 60 milijardi tona CO2, od 1858. godine do 2022. Ali Indija nije sve to vreme bila nezavisna država: ona je od 1858. do 1947. bila kolonija pod neposrednom kontrolom Britanske krune (pre toga je decenijama bila pod de fakto kontrolom Britanske istočnoindijske kompanije).

Ko je onda odgovoran za ukupne emisije Indije od 1858. do 1947. godine? Makar deo odgovornosti mora pasti na njihove kolonijalne gospodare, tj. na Ujedinjeno kraljevstvo.

Kako izgleda globalna slika najvećih krivaca za klimatske promene kada se kolonijalizam uzme u obzir? Ispostavlja se – poprilično drugačije.

Ukoliko računamo istorijske emisije iz nekadašnjih kolonija, Velika Britanije više nije 8. najveći istorijski emiter na svetu – nego četvrti

U istraživanju koje je sproveo CarbonBrief, na postojeće mape istorijskih emisija primenjen je jedan jednostavan korektiv: za periode u kojima su današnje države širom sveta bile pod kontrolom stranih sila, istorijske emisije su pripisane njihovim nekadašnjim upraviteljima.

Ovakva korekcija je možda prejaka: teško je proceniti da li su baš celokupne emisije odgovornost kolonijalnih sila.

Ali ona je istovremeno i neophodna, jer je besmisleno svu odgovornost pripisati današnjim državama, koje tokom dugih perioda u poslednjih 150 godina nisu ni postojale, a kojima su upravljale kolonijalne sile koje su se bogatile, između ostalog, uz pomoć lokalnih industrija koje su uticale na klimatske promene.

Kako god računali, SAD ostaje istorijski najveći emiter gasova staklene bašte, sa oko petinom ukupnih globalnih emisija. Kina ostaje na drugom mestu, sa oko 12% ukupnih svetskih emisija od sredine 19. veka, a Rusija na trećem mestu. Ali dalje od ove tri megasile, situacija se drastično menja.

Kako navodi CarbonBrief, ako uzmemo u obzir kolonijalne emisije, kumulativne emisije Francuske veće su za oko 50%, britanske emisije su dvostruko veće, a emisije Holandije i Portugalije se čak utrostručuju. Velika Britanija skače sa 8. na 4. mesto najvećih istorijskih emitera, dok npr. Indonezija pada sa 5. na 9. mesto.

Ako se ove brojke uzmu u obzir, umesto Rusije i SAD, najveći istorijski emiteri po glavi stanovnika postaju Holandija i Velika Britanija.

Među kolonijalnim emiterima su i Austrija i Mađarska, ali kako ove dve zemlje treba da dele odgovornost za emisije nekadašnjeg Austrougarskog carstva?

Na osnovu analize i podataka koje je ponudio CarbonBrief, napravili smo i spisak zemalja koje su najviše emitovale preko svojih nekadašnjih kolonija i teritorija, a rezultati se mogu videti na slici:

Međutim, ova lista pokazuje još par potencijalnih problema sa ovom metodologijom.

Naime, Rusija je apsolutno najveći „dužnik” prema svojim nekadašnjim teritorijama – ali SSSR je u tom smislu poseban primer, koji nije tek tako uporediv sa evropskim kolonijalnim silama.

Pre svega, vrlo je upitno da li se danas nezavisne republike nekadašnjeg SSSR-a mogu u ovom smislu staviti „u isti koš” kao nekadašnje evropske kolonije u Aziji i Africi. Istorijske, političke, društvene i ekonomske razlike između njih su gotovo nesagledive. Ako želimo ozbiljno da se bavimo odgovornošću, te razlike bismo morali da uzmemo u obzir (a one daleko prevazilaze okvire i ovog teksta, i istraživanja koje je ponudio CarbonBrief).

Zatim, Rusija je u ovoj računici na vrhu i zbog toga što se raspad SSSR-a dogodio decenijama nakon kraha starog sistema kolonijalizma: u periodu od kraja Drugog svetskog rata do 90-tih godina prošlog veka došlo je do naglog rasta emisija CO2 usled razvoja naftne industrije, pa su i tadašnje kumulativne emisije daleko veće nego emisije iz ranijih perioda.

Na listi su i Austrija i Mađarska, koje su, po svemu sudeći, u ovoj metodologiji „podelile” oko 7,5 milijardi tona CO2 koje su emitovane u teritorijama nekadašnje Austrougarske pre 1918. godine. Kome zapravo treba pripisati te emisije – i da li ima smisla podeliti ih na ravne časti između ove dve današnje centralnoevropske zemlje?

Deo emisija koje su u ovoj analizi pripisane Austriji i Mađarskoj dolazi i iz Srbije, čije su ukupne emisije pale sa 3,17 na 3,01 milijardi tona (otprilike 5% manje). Ali ostaje pitanje – kako onda računati emisije u npr. nekadašnjoj Jugoslaviji? Ako je Rusija „dobila” pozamašne istorijske emisije koje se inače danas pripisuju Ukrajini, Kazahstanu i Belorusiji, da li isto pravilo treba primeniti i na pravnu naslednicu (ili preciznije reći naslednice) SFRJ?

Možda najplastičniji primer nedostataka u ovom pristupu je Hong Kong: ovom gradu-državi, koji je nekada bio kolonijalni posed Velike Britanije a danas je politički deo Narodne republike Kine sa određenim stepenom autonomije, u ovoj metodologiji su jednostavno – obrisane sve emisije, jer nikada nije bio zaista nezavisna država. Svakako da ne želimo da kažemo da ovaj izrazito urbanizovani, bogati, svetski finansijski centar ne snosi nikakvu odgovornost za klimatske promene.

Međutim, mada ovako decidno premeštanje istorijske odgovornosti ne daje idealne rezultate, u pitanju jeste važan potez u svetu koji se najzad okreće pitanjima odgovornosti, štete i pravde.

Ono što sada imamo su dve krajnosti: jednu sliku u kojoj se celokupna odgovornost pripisuje po teritorijama, današnjim državama koje tim teritorijama suvereno upravljaju; i sada drugu, po kojoj sva istorijska odgovornost za emisije leži isključivo na nekadašnjim upraviteljima, bez obzira na istorijske okolnosti.

Pravo rešenje je negde između – ali kako pokazuju ove razlike, to rešenje nam jeste neophodno ako želimo da gradimo svet na principima klimatske pravde.