Kojih 20 navika treba da promenimo kako bismo najefikasnije smanjili svoj karbonski otisak?

Ako je vaš odgovor na bilo koje od navedenih pitanja „da”, vrlo verovatno ste na svojoj koži osetili klimatske promene izazvane sagorevanjem fosilnih goriva.

Sa porastom temperature i vremenskih ekstrema, širom sveta raste izloženost i svest o ovom problemu. Bez obzira na to što klimatsku akciju treba da predvode vlade i vodeći zagađivači, i pojedinci mogu da igraju bitnu ulogu u prevazilaženju izazova, piše portal Klima101.

Ipak, pitanje je da li su na to spremni.

Skoro četvrtina (22%) učesnika jedne ankete navela je da nema poente da menjaju svoje ponašanje zato što to neće napraviti razliku u borbi protiv klimatskih promena. Međutim, projekat Drawdown nudi optimističniju sliku našeg doprinosa klimatskoj akciji.

Kako bi čovečanstvo održalo globalno zagrevanje na 1,5 °C u skladu sa Pariskim sporazumom, štetne emisije moraju biti smanjene – a 25-30% potencijala za neophodno smanjenje počiva na pojedincima i domaćinstvima. To je mnogo više nego što mnogi misle.

Mi pripadamo širem ekonomskom sistemu koji se trenutno umnogome temelji na prljavim energenatima – od hrane koju kupujemo preko energije koju koristimo do zgrada u kojima živimo.

Samim tim, naši izbori kao kupaca, potrošača struje, stanara i glasača šalju signal donosiocima političkih i kompanijskih odluka. A uljuljkivanje u „statusu kvo” i transformacija navika šalju dijametralno suprotne poruke.

Nalazi autora studije idu i dalje od proračuna mogućih ušteda štetnih emisija. Oni za stanovnike razvijenih zemalja nude listu 20 najefikasnijih klimatskih akcija, podeljenu na četiri sektora: hrana, energija, prevoz i otpad. Kada bi bogatije nacije usvojile njihove konkretne savete, to bi značilo da bismo oslobodili znatno manje gasova koji zagrevaju planetu, i to i do jedne četvrtine manje, od 100% potrebnih za zaustavljanje porasta temperature na 1,5 °C.

Najveće uštede gasova sa efektom staklene bašte donose promene na polju ishrane

Preko 205 Gt (milijardi tona) ekvivalenta ugljen-dioksida mogli bismo da uštedimo u periodu od trideset godina samo ukoliko bi stanovništvo razvijenih zemalja transformisalo svoju ishranu, i to na dva načina: najpre manjim bacanjem hrane, a onda i odlučnijim zaokretom ka proizvodima biljnog porekla, pokazuje projekat Drawdown.

Na Zemlji na kojoj bogatije nacije proizvode manje otpada od hrane i manje jedu meso, ostvarilo bi se smanjenje tridesetogodišnjih štetnih emisija neophodnih za zauzdavanje porasta temperature na 1,5 °C od 12,4%, proračunali su eksperti.

Koristi idu i dalje od borbe protiv klimatskih promena.

Smanjenjem količina hrane koju bacamo – a koje u Srbiji, primera radi, iznose 83 kilograma u godini – smanjuje se potreba za krčenjem šuma zarad uzgajanja useva i stoke čiji bi proizvodi završili na deponijama, gde bi, raspadajući se, emitovali ozloglašeni metan.

Sa druge strane, ako u svoj jelovnik uvrstimo više voća, povrća i žitarica, indirektno šaljemo poruku samom tržištu da kao potrošači želimo hranu koja manje narušava klimu i životnu sredinu u odnosu na proizvodnju mesnih i mlečnih namirnica.

Ali rezovi u štetnim emisijama po glavi stanovnika – a onda i generalno – nastaju i kroz brojne druge promene životnog stila ljudi, pretežno na polju energetike.

Uprkos tome što dekarbonizacija elektromreže hvata zalet, na globalnom nivou se i dalje preko 60% struje dobija iz fosilnih goriva.

A sada zamislite svet dobro izolovanih domova, opremljenih fotovoltaicima i osvetljenih LED sijalicama u kojima se aktivno štedi energija.

Kako navode iz projekta Drawdown, naša planeta bila bi rasterećenija za 8,6% gasova sa efektom staklene bašte uz sledeće korake pojedinaca i domaćinstava u razvijenim zemljama: postavljanje malih solarnih elektrana, bolja izolacija kuća i domova, upotreba LED rasvete, zagrevanje vode pomoću sunca, instalacija toplotnih pumpi…

Iako je kod nas javni prevoz u povremenom (ili čak konstantnom) rasulu, bogate nacije se u kretanju od tačke A do tačke B suočavaju sa manje izazova. Kada bi njihovo stanovništvo privatne automobile u većoj meri zamenilo autobusima, vozovima i tramvajima, postigle bi se uštede ekvivalenta ugljen-dioksida koje bi išle i do 15,4 Gt za trideset godina.

U sektoru saobraćaja smanjenje štetnih emisija postiže se i kroz deljenje vožnje i prelazak na četvorotočkaše sa električnim i hibridnim pogonom, kao i kroz online prisustvo na udaljenim sastancima i događajima ili vožnju e-bicikala.

Zbirno, tako bi se u razvijenim zemaljama ispustilo 47 Gt gasova sa efektom staklene bašte manje, što je ekvivalentno 2,8% smanjenja za održavanje ambicioznijeg cilja Pariskog sporazuma u životu.

Još 1,3% ušteda štetnih emisija postiglo bi se kroz upravljanje otpadom što podrazumeva reciklažu, manje oslanjanje na plastiku, kompostiranje i korišćenje recikliranog papira.

I tako zbirno dolazimo do te – jedne četvrtine smanjenja koje nam treba kako bismo srednju globalnu temperaturu održali u naučno poželjnim okvirima.

Ipak, glavni teret klimatske akcije ne treba da snosimo mi kao pojedinci

Naposletku, borba protiv klimatskih promena je zadatak za vlade i vodeće zagađivače. Najveća odgovornost leži na njima, a ne na nama ili na stanovnicima razvijenih zemalja.

Svetski lideri su ti koji, pre svega, treba da nam obezbede da koristimo zeleniju energiju, kao i da naša potrošnja bude održivija. Oni se uskoro sastaju u Dubaiju na 28. Konferenciji klimatskih nacija o klimatskim promenama, a mi ćemo pomno pratiti njihove dogovore i odlučnost na putu ka neto nultim emisijama.

U međuvremenu, dobro je znati da se stvari koje kao pojedinci možemo da uradimo pozitivno odražavaju na celokupnu sliku klimatske akcije.

Uostalom, ne deluje previše zahtevno bolje isplanirati svoje obroke i bacati manje hrane ili povremeno zameniti jela na bazi mesa vegetarijanskim opcijama. U skladu sa svojim kapacitetima, možemo promeniti pojedine ustaljene navike i međusobno se inspirisati.

Ma koliko nekada izgledalo da naša moć ima ograničen doseg, treba imati u vidu da nas je trenutno na planeti 8,1 milijardi i da je aktivnost pojedinca zapravo deo šireg plana u kojem svi možemo da učestvujemo.