Peščane mušice, lajšmanija i klimatske promene: Da li je Srbija postala tlo za tropske bolesti?

U toj klasifikaciji, dva vektora su nama dobro poznata – to su komarci i krpelji. Međutim, treći vektor je relativno nepoznat, ne samo kod nas, nego i u ostatku sveta, ako izuzmemo područja gde su bolesti koje ovaj vektor prenosi endemske.

U pitanju su peščane mušice.

U prilog tome koliko su peščane mušice nepoznate govori i to što i u ovoj komukaciji za njih koristimo naziv „peščane mušice”, koji je direktan prevod njihovog engleskog naziva sand flies (i koji bi kao takav sad mogao i da se odomaći), umesto u nauci prihvaćenog naziva flebotomoni, ili u narodu poznatog imena nevidi, piše dr Suzana Blesić sa Instituta za medicinska istraživanja za portal Klima101.

Peščane mušice, kao i drugi insekti vektori bolesti, prenose parazite, bakterije i viruse koje unesu u svoj organizam dok se hrane krvlju ljudi ili životinja da bi obezbedile hranjljive materije za svoje potomstvo.

Zato su prenosioci bolesti uvek ženke, koje u nekom trenutku u svoj organizam unesu neki od ovih patogena, koji zatim tu postane infektivan i onda takva jedinka može u teoriji da zaražava svaku sledeću osobu ili životinju na kojoj se hrani do kraja svog života.

Peščane mušice prenose parazite koje u ljudima i životinjama izazivaju lajšmanijazu (lajšmaniju), bolest koja u težim oblicima može biti i smrtonosna

Peščane mušice prenose dve vrste ili grupe bolesti – jednu izaziva parazit, a bolest se zove lajšmanijaza (u ovom tekstu na dalje: lajšmanija) i od nje oboljevaju i životinje i ljudi, dok drugu grupu izazivaju virusi koje peščane mušice prenose (tzv. flebovirusi), koji kod ljudi mogu da izazovu i komplikacije u vidu letnjih meningitisa.

Lajšmanija kod ljudi ima tri pojavna oblika.

Ona može da napada kožu, kada se na koži javljaju plikovi koji pucaju (na taj način se telo oslobađa od parazita i u isto vreme stvara izvor za novo zaražavanje, ako su u blizini peščane mušice da ih prenesu). Ovo je najjednostavniji oblik ove bolesti i obično ostaje nezabeležen jer se oni koji je imaju retko javljaju lekarima za pomoć. Plikovi se u nekom trenutku povuku sami i ono što vam ostane iza ovog oblika bolesti su obično ožiljci na koži.

Drugi oblik su upale gornjih disajnih puteva (grla i nosa), dok je treći praćen visokom temperaturom i uvećanjem (zbog prisustva parazita u telu) raznih unutrašnjih organa. Treći oblik ove bolesti je i najopasniji (zove se visceralna lajšmanija), čak smrtonosan ako se ne leči pravilno i na vreme.

Na kraju, lajšmanija napada i životinje, od kojih najčešće pse, koji su glavni prelazni domaćini za patogene peščanih mušica. Psi obično teško obole i dugo se leče od ove bolesti, koja se u njihovom slučaju manifestuje kroz plikove na koži, gubitak dlake i neobjašnjiv i nagli gubitak težine. Takođe, i nažalost, ako se ne leči i kod njih bolest završava smrću.

Za pse postoji razvijena vakcina protiv lajšmanije, koja, kao i u slučaju vakcina za kovid, ne leči bolest nego pomaže u ublažavanju simptoma, te psi i kada su izlečeni nisu parazitološki čisti, nego i sami mogu da prenose bolest dalje.

U Srbiji, lajšmanija se i dalje vodi kao „tropska bolest“, zajedno sa drugim bolestima koje prenose peščane mušice

Srbija se još uvek ne smatra područjem u kome se pojavljuju bolesti koje prenose peščane mušice, zato što razvoj ovog vektora zavisi u velikoj meri od klimatskih uslova, a Srbija je do sada smatrana područjem koje nema odgovarajuću klimu za ove insekte.

Lajšmanija i flebovirusne infekcije su, naime, i dalje definisane kao tropske bolesti.

Kako se lajšmanija koja napada kožu uglavnom i ne prijavljuje, veoma retki slučajevi visceralne lajšmanije kod nas se smatraju uvezenim, odnosno smatra se da su ih doneli ljudi ili njihovi psi nakon boravka u endemskim područjima. Nama su najbliža područja Sredozemlja koje obuhvata i Jadransku obalu nama susednih zemalja, ili na primer obalu i ostrva Grčke.

Međutim, naši veterinari se susreću sa lajšmanijom kod pasa mnogo češće, tako da bi verovatno trebalo preispitati važeću procenu da na našim područjima nema ovog insekta.

Razvoj peščanih mušica, za razliku od komaraca, ne zavisi od postojanja stajaće vode (koja je komarcima potrebna za polaganje jaja).

Njihovo stanište je uglavnom u vezi sa temperaturom kao važnim meteorološkim parametrom, i zatim sa izvesnim uslovima koje i prisustvo ljudi može da stvori u životnoj sredini, kao što su naslage kamenja ili zaostalog građevinskog materijala, nepravilno odlaganje smeća, ili prisustvo životinja na kojima se ovi insekti hrane.

Kako je temperatura najvažniji faktor njihovog razvoja, sve klimatske mape koje pokazuju kako će se temperatura menjati u narednim dekadama (pa do kraja ovog veka) u Srbiji onda mogu direktno da nam pokažu i kako će klima postajati sve povoljnija i za ovu vrstu.

Štaviše, ona je povoljna već sada, i najnovija istraživanja pokazuju da peščane mušice postoje (što znači da su primećene ili uhvaćene u klopkama za insekte, čak i u našim istraživanjima koja su uglavnom bila usmerena na komarce) u svim nama susednim državama, te je tako mala, gotovo ništavna verovatnoća da ne postoje i kod nas.

Naučni projekat CLIMOS nastao je sa ciljem da se bolje razume buduća distribucija peščanih mušica u Evropi i Mediteranu

Trenutno se u okviru evropskih naučnih poziva programa Horizont Evropa odvija projekat pod nazivom CLIMOS, u kome i ja učestvujem, i čija sam delimično i idejni tvorac, koji ima za cilj razumevanje razvoja i distribucije peščanih mušica u Evropi i susednim područjima (Turskoj, Izraelu i zemljama severne Afrike) i proizvodnju projekcija njihove buduće distribucije sa promenom klime u Evropi.

Ovaj projekat ima svoj podkast, koji se zove „CLIMOS Talks“ i koji vam preporučujem da poslušate ako želite da saznate nešto više o nama i našem projektu (kao i ranijim inicijativama na koje se on oslanja). Jedna od epizoda ovog podkasta je razgovor sa Eli Šterevom, građankom Bugarske, koja je obolela od visceralne lajšmanije 2015. godine.

Njeno svedočenje govori o potpunoj nažalost nepripremljenosti naših zdravstenih sistema na ovu bolest.

U Elinom slučaju je ostalo do kraja nejasno gde (geografski) i kada je bila inficirana. Kada je počela da dobija simptome bolesti, oni su prvo ličili na blagu respiratornu infekciju sa pojačanom temperaturom, pa se neko vreme lečila sama kod kuće, da bi se obratila lekarima kada je temperatura postala zabrinjavajuće visoka.

Od tog trenutka do dijagnoze Eli je bila pregledana i premeštana na nove preglede u tri bolnice, u kojima su joj, kako joj se stanje rapidno pogoršavalo i u pokušaju da joj pomognu, lekari radili dijagnostiku na i privremeno je čak i lečili od kako ona kaže „raznih ozbiljnih bolesti“ kao što su AIDS, lupus, reumatološke bolesti, uključujući i moguće komplikacije od bolesti zuba i leukemiju (kada joj se stanje pogoršalo toliko da više nije mogla ni da se kreće), da bi na kraju, kao poslednju opciju, uveli u konzilijum i infektologe od kojih je jedan posumnjao na pravi uzrok njenog stanja.

Ceo proces do dijagnoze je, u njenom slučaju, trajao mesec dana i Eli je svejedno upisana u medicinske udžbenike u Bugarskoj zato što se njen slučaj smatra jednom od najbržih postavljanja dijagnoze za visceralnu lajšmaniju.

Proces njenog oporavka od tada je trajao još mesec dana; jedan od lekova koji joj je bio potreban nije ni postojao na listi lekova u njenoj zemlji, nego je morao biti uvezen iz Francuske, koja je kao deo područja Sredozemlja endemska za ovu bolest. Elino svedočenje je veoma važno jer sigurno oslikava kako su naši, ne samo balkanski, nego čak i evropski zdravstveni sistemi nespremni za bolesti koje prenose peščane mušice.

Projekat CLIMOS je nastao upravo kao odgovor na sve jasniju potrebu da se sistemi javnog zdravlja u Evropi (pa i kod nas) pripreme (adaptiraju) na klimatske promene i bolesti koje sa njima dolaze.

Da bi se to postiglo potrebno je bolje razumevanje veze između klimatskih promena i razmnožavanja i razvoja insekata vektora novih bolesti, patogena koje oni prenose i na kraju odgovora ljudskih i životinjskih imunih sistema na nama nepoznate bolesti koje donose.

Nakon toga je potreban brz i efikasan način da se to znanje podeli van naučne zajednice, kako bismo mogli da se zaštitimo pravilno i kao pojedinci i kao društvo, tako što će ono biti na raspolaganju kao odgovarajuće pripremljena informacija dostupna svima (u vidu, na primer, dodatka aplikaciji koju koristite za vremensku prognozu ili sistema ranog upozoravanja kojim se informišete o stanju javnog zdravlja), a naročito zdravstvenim i veterinarskim institucijama i službama.

Jednom kada to razumevanje postoji i ono je dostupno svima, pošto su klimatske i meteorološke promene već dobro poznate (i uglavnom, kao i bolesti na koje smo pripremljeni, i dalje na neki način sezonske), ove institucije i službe će biti u stanju da se adekvatno pripreme na dolazak novih bolesti, dok ćemo mi kao pojedinci moći da koristimo to znanje za preventivnu odbranu nas samih, naše dece i kućnih ljubimaca.