Šume na Balkanu: Gde ih ima, u kakvom su stanju i kako se nose s posledicama klimatskih promena?

Srbija je do 2020. trebalo da ima stepen šumovitosti od 41,4 odsto, ali je postignuto samo 29,1 odsto – glase podaci Državne revizorske institucije od pre tri godine.

U istom izveštaju je navedeno da je samo bespravnom sečom šuma uništeno skoro 88.000 kubnih metara, što čini štetu od skoro pola milijarde dinara.

Međutim, šume stradaju i od vremenskih nepogoda i sve izraženijih klimatskih ekstrema. Prošle godine, dve velike oluje unišitile su kulture topole na više od 1500 hektara, i hrasta lužnjaka na preko 10.000 hektara u šumama Vojvodine, piše Jelena Đukić-Pejić za Dojče vele.

Prof. dr Milan Medarević kaže da je jak olujni vetar uticao na stradanje i mlađeg i zrelijeg drveća i da će negativne posledice biti dugoročne, a sanacija oštećenih šuma će trajati i do 2029. godine.

Sušenje smrča na planinama

S druge strane, na jugu Srbije, u Nacionalnom parku Kopaonik, sušenje smrča je višegodišnji problem, primećeno je još 2012. Taj problem je vidljiv i u Nacionalnom parku Tara i na planinama Golija i Zlatar. Ove godine, samo na Kopaoniku je šteta od sušenja šuma srmče procenjena na 12.462 kubna metra, ističe prof. dr Medarević.

„S obzirom na sušu u leto 2024. tek se očekuje negativna reakcija šume na toplotni stres 2025. Oslabljen imunitet stabala usled toplotnog stresa stvara najpogodnije tlo za rojenje podkornjaka na smrči koji inteziviraju proces sušenja“, kaže prof. Medarević.

„Očekivani efekti klimatskih promena na dugi rok su drugačija prostorna raspodela šumske vegetacije, moguće nestajanje ili pojava novih tipova šumskih zajednica, promena gustoće populacije određenih vrsta drveća, promena šumskih ekosistema, ekološke stabilnosti i zdravstvenog stanja, kao i produženje vegetacionog perioda i nedostatak vlage u zemljištu koja može imati štetne posledice na osetljive vrste drveća poput obične jele i hrasta lužnjaka“, objašnjava on.

Bolje gazdovanje i novo pošumljavanje

Profesor Medarević smatra da je neophodno intezivirati gazdovanje postojećim šumama, podizanje novih šuma, kao i da je osnovno rešenje u učenju i menjanju navika, ali i prirodi bliskom gazdovanju šumama.

„Rešenje je i u udruživanju u odnosu na štetne pojave i rizika na regionalnom nivou, korišćenje već poznatih iskustava u evropskom okruženju i šire. Srbija još uvek ima značajne površine neobraslog šumskog zemljišta koje se time racionalno ne koristi“.

U JP „Srbijašume“ koje gazduju šumama u Srbiji kažu da brojni štetni organizmi poput potkornjaka, štetnih gljiva i patogena, ekosistemima nanose velike štete u četinarskim šumama, dok su u lišćarskim šumama to tzv. insekti defolijatori. Oni kao prirodni neprijatelji, u normalnim uslovima održavaju prirodnu ravnotežu šumskog ekosistema, ali kada iz bilo kog razloga ravnoteža postane labilna, dolazi do prenamnoženja i do velike štete po šumske ekosisteme.

U ovom javnom preduzeću su u prethodnom periodu su kažu, sanirali oštećene površine, uklanjali oštećena i zaražena stabla, a tamo gde je to bilo potrebno, obnavljali šumu. Situaciju i dalje kontinuirano prate, kažu oni za Dojče vele.

Samo autohtone vrste

Ističu i pojavu novijih bolesti na topolama koje su prvi put uočene u leto 2018. u Banatu gde se progresivno širila bolest koja prouzrokuje nekrozu, rak rane na kori i sušenje stabala, a jedini način borbe je uklanjanje i spaljivanje svih zaraženih stabala sa simptomima oboljenja.

Kada je reč o sađenju novih stabala ili novih šuma, nadležne institucije se već bave istraživanjem, kaže Boris Ivanović, rukovodilac Službe za semenarstvo i rasadnišku proizvodnju u JP „Srbijašume“, ali ističe da podizati nove šume novim vrstama drveća ne može i ne sme da bude trenutak inspiracije, ni slepo praćenje trendova.

„Vreme potrebno da se nešto stvarno sazna i da se može sa dovoljnom sigurnošću znati kako neka vrsta utiče na šumski ekosistem je veliko i prevazilazi ljudski vek, i ne možemo da sigurnošću da govorimo o tome dok ne prođe bar nekoliko ciklusa rasta, razvoja i obnavljanja. Svakako, nije dobro unositi nove alohtone vrste drveća u naše šume. Najčešće su to invanzivne vrste, njihovo dalje širenje je nekontrolisano, sa sobom nose i neke nove, nama nepoznate patogene i predstavljaju veliku pretnju autohtonim vrstama“, kaže Ivanović.

Dodaje da za potrebe sadnje novih šuma u ovom preduzeću proizvode šumski sadni materijal, između 7. i 8. miliona sadnica godišnje, a da oni sami zasade između 2.5 i 3. miliona sadnica autohtonih vrsta i lišćarskog i četinarskog drveća.

Zelena Crna Gora: nema potrebe za novim šumama

Crna Gora jedna je od najšumovitijih zemalja Evrope sa čak 70 odsto teritorije pod šumama.

Ranko Kankaraš iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Crne Gore za DW kaže da i oni imaju problem sa sušenjem šuma, ali da su im šumski požari najveća pretnja.

„Petina crnogorskih šuma podložna je raznim oblicima degradacije. Crna Gora nema problem sa stabilnošću visokih prirodnih šuma, već su degradacioni procesi najčešći u izdanačkim sastojinama koje pokrivaju primorski i središnji deo države. Klimatske promene su svakako jedan od primarnih uzročnika, a njihov uticaj se ogleda u tome da slabe životne uslove za razvoj biljaka i šumskog drveća“, objašnjava Kankaraš.

Još jedna razlika u odnosu na Srbiju je što u crnogorskim šumama nema novih bolesti u odnosu na do sada uobičajene. Takođe, nemaju potrebu za sadnjom šuma na novim površinama.

„Usled migracija stanovništva sa severa Crne Gore i depopulacije ruralnih područja, dolazi do prirodnih procesa zarastanja poljoprivrednih površina i pašnjaka i podizanja novih šuma“, kaže Kankaraš iz crnogorskog ministarstva.

On takođe ističe da Crna Gora nije zadovoljna gazdovanjem svojim šumama, te da su zbog toga promenili koncept i donet je Novi zakon o šumama koji će više negovati šume i uzgojne mere, i samim tim dovesti do toga da stabilnost šuma bude uvećana, a šume otpornije na klimatske promene.

BiH – šume moraju biti otpornije na klimatske poremećaje

U BiH, situacija je slična Srbiji, ali sa znatno većim stepenom šumovitosti – 53 odsto. Suše se šume smrče, a ugrožene su i šume hrasta. Osnovni razlog za to su bolesti i štetočine, ali i požari, olujni vetrovi i suše, kaže prof. dr Zoran Govedar sa Šumarkog fakuteta u Banja Luci. Ipak, ističe on, da je procenat bolesnih šuma relativno mali.

Među novim bolestima je međutim, primećeno više vrsta, a zahvaćeno je mahom lišćarsko drveće – kesten, hrast, vrbe, topola i jasen koji se smatra jednom od najugroženijih vrsta u Evropi.

„Parazitna gljiva poreklom iz Kine uzročnk je veoma intenzivnog oboljenja jasena. Izaziva njegovo sušenje i bukvalno pretvaranje drveta u prašinu. Prisutna je u mnogim državama srednje Evrope i Skandinavije, a u BiH je prvi put utvrđena 2009.“, kaže prof. Govedar.

Prema njegovim rečima, u slučaju sađenja novih šuma one moraju biti otpornije na ekstremne klimatske poremećaje i da se osnivaju sa vrstama koje prema svojim biološkim osobinama odgovaraju datim uslovima.

„Takve aktivnosti bi pozitivno uticale da se u perspektivi šume lakše prilagode različitim scenarijima klimatskih promena, postale bi otpornije i stabilnije u odnosu na negativne uticaje biotičke i abiotičke prirode“, smatra dr Govedar.