Na Tari, sudbina prirodnih staništa Pančićeve omorike visi o koncu

Nakon toga, pre oko 65 miliona godina, planeta je počela da poprima obrise kakvi su nam poznati: Gondvana, nekadašnji superkontinent, konačno se podelila, a Indija se sudarila sa Evroazijskom pločom. Južna Amerika spojila se sa Severnom, Antarktik kretao ka svom sadašnjem položaju iznad Južnog pola… Vulkanske aktivnosti bile su česte.

Ovim tektonskim dešavanjima iz doba tercijara svedočile su stene, geološke formacije, fosili – ali svedočila im je i jedna vrsta drveta, koja je i dan-danas veoma draga na našem podneblju, piše Klima101.

Nekada davno, životni prostor ovog četinara bio je veliki… A onda su nastupila ledena doba, posle kojih su se, desetkovani, za život izborili samo u jednoj jedinoj oblasti na čitavoj kugli zemaljskoj: oko srednjeg toka Drine.

Hiljadama godina kasnije, otkriva ih naš velikan Josif Pančić, po kojem su i dobile ime. U pitanju su, naravno, Pančićeve omorike, na latinskom Picea omorika.

U Srbiji, naseljavaju pretežno Taru. Strogo su zaštićena, ali i ugrožena vrsta koja je uvrštena na Crvenu listu koju izrađuje Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN).

Zajedno sa stručnjacima iz Nacionalnog parka Tara, pošli smo stopama našeg čuvenog botaničara i njegovog omiljenog drveta, zabrinuti za sudbinu Pančićeve omorike sada kada još jednom prolazi kroz klimatske promene.

Doduše, za razliku od onih pređašnjih, krivac za ove aktuelne – brže nego ikada – jeste čovek. Pored toga, ovog puta Pančićevoj omorici postaje toplije, a ne hladnije!

„Ukoliko se ostvare projekcije klime za kraj 21. veka, postoji mogućnost da Pančićeva omorika nestane iz svog prirodnog areala”, kaže biološkinja Marijana Josipović, zadužena za očuvanje prirode u nacionalnom parku.

Po svemu sudeći, naša zabrinutost je opravdana: klimatske promene prete opstanku ovih četinara na prirodnim staništima pre svega usled porasta temperature i izmenjenog rasporeda padavina.

Tragovima „ledene lepotice”: Josif Pančić na konjima, mi u udobnom terenskom vozilu

Prema predanju, nekoliko puta Josif Pančić zapregom i na brdskim konjima prejahao je Taru (ali i Kopaonik), sve dok 1875. godine u zaseoku Đurići blizu Zaovina nije našao „živi fosil” naše flore – ili kako ju je od milošte zvao – „ledenu lepoticu”.

Sto pedeset godina kasnije, u oktobru 2024, naše putešestvije bilo je znatno lakše od njegovog: vozili smo se u udobnom terenskom vozilu, mreža puteva dosta je razvijenija nego tada (neki bi rekli i previše razvijena), a lokacije na kojima raste Picea omorika već dobro poznate i proučene, pa stoga nismo nimalo lutali.

Pančićevu omoriku prvi put ugledali smo na otprilike istom mestu gde i njen pronalazač – premda okolina izgleda drugačije: ispred nas je Zaovinsko jezero nastalo sedamdesetih godina prošlog veka, a sa leve strane – solarna elektrana.

„Pogledajte tamo”, skreće nam pažnju diplomirani inženjer šumarstva Branko Bezarević upirući prstom na strmi, brdoviti pejzaž obrastao šumom preko puta brane Lazići. „Vidite li drveće sa tankom piramidalnom krošnjom? Najtanja od svih stabala na tom potezu… To je Pančićeva omorika.”

Čak i sa prilične udaljenosti, deluje vrlo elegantno, nije ni čudo što se smatra za „damu među četinarima”.

Danas je to endemska vrsta za zapadnu Srbiju i istočnu Bosnu i Hercegovinu, a nekada…

„Nekada je bila mnogo rasprostranjenija”, ističe naš sagovornik.

„Tokom glacijalnih perioda od stotinak hiljada godina i interglacijalnih koji su bili desetak puta kraći, Pančićeva omorika pulsirala je u svom prirodnom arealu, povlačila se i odlazila ponovo na sever. U jednom momentu, to verovatno više nije mogla i ostala je samo ovde.”

Posredi je i pionirska vrsta, odnosno vrsta koja prva zauzima teren i formira biološku zajednicu, npr. nakon vatrenih stihija.

„Ona dobro podnosi teške uslove životne sredine”, priča Bezarević, „čak i sa zagađenjem vazduha nosi se bolje nego obična smrča. Izazove za Pančićevu omoriku predstavljaju konkurencija drugih vrsta i njena potreba za svetlošću.”

Drugim rečima, uprkos tome što je među vodećim osvajačima određenih predela, ako se daljom sukcesijom pojavi drveće koje će na Pančićevu omoriku „baciti senku”, može doći do njenog potiskivanja.

Prirodna regeneracija izostaje na mestima sa gustim zeljastim pokrivačem, a najuspešnija je na staništima gde se meša sa borovima zbog dovoljno osvetljenja pri zemlji, navodi se naučnom radu posvećenom Pančićevoj omorici u svetlu klimatskih promena.

„Požari su isto značajna pretnja ovoj vrsti”, nadovezuje se Bezarevićeva koleginica Marijana Josipović. „U Bosni i Hercegovini, 2021. godine, izgoreo je značajan deo najveće populacije Pančićeve omorike na svetu.”

Ali globalno zagrevanje ne donosi nam samo jače, razornije i učestalije vatrene stihije već i suše poput one sa kojom se letos suočila Srbija. Da li im ledena lepotica odoleva?

„Na pojedinim lokalitetima, zabeleženo je sušenje gotovo svih jedinki”, odgovara Josipović i dodaje da su istraživanja ukazala na snažno smanjenje rasta Pančićeve omorike i sve veći negativni odgovor na letnju sušu u poslednje tri do četiri decenije, posebno kada je u pitanju mlađe drveće.

„Stabla na nižoj nadmorskoj visini takođe više pate od suše.”

U praksi, to je vidljivo na primeru rezervata Zvezda koji se prostire na 2.025 hektara. Prema mišljenju Branka Bezarevića, Pančićeva omorika na tom području najteže je pogođena i sušenje je najizraženije.

„Tamo raste na najnižoj nadmorskoj visini”, ističe on, „prema literarnim podacima, spušta se i do 400 metara.”

Svakim novim uvidom postaje mi jasnije zašto je Bezarević, pri upoznavanju, kada sam mu rekla da ćemo razgovarati i o Pančićevoj omorici, turobno slegao ramenima i promrmljao:

„To je gotova priča.”

Mada nagrižena klimatskim promenama, dama među četinarima i dalje je sa nama, uz ozbiljne napore da tu ostane za buduće generacije i da se priča ipak ne završi.

A na Tari, u središnjem delu nacionalnog parka blizu visoravni Mitrovac, svoje korenje pustila je na potpuno jedinstvenom staništu: na mekoj podlozi tresetišta u rezervatu Crveni potok.

Šta se to „crveni” na Tari zelenoj?

„U Crvenom potoku jedino je stanište Pančićeve omorike na svetu koje nije na stenovitim terenima, već na tresetu”, otkriva Ranko Milanović, rukovodilac Službe informisanja, promocije i turizma u Nacionalnom parku Tara.

„Kada je 1950. godine osnovan rezervat, bilo je dvadeset omorika, sada imaju dve uz dvadeset posađenih.”

Pored Pančićeve omorike, u ovoj šumotresavi ćete zateći smrču, jelu i jovu.

Intenzivne eksploatacije drveća nije bilo ni pre proglašenja zaštite tako da je očuvana šuma zapravo prašumskog tipa. Nisam sigurna da li je do toga, treseta ili pak nečeg trećeg, ali miris u Crvenom potoku je zaista specifičan: nekako još više šumski nego u drugim šumama koje smo obilazili.

Nastanak tresetišta u ovom rezervatu (kao i svih ostalih) omogućila je nemogućnost – nemogućnost da se biljni ostaci raspadnu zbog nedostatka kiseonika, viška vode, kisele sredine i niskih temperatura. Ono je počelo da se formira posle ledenog doba i staro je više hiljada godina, a i dalje raste za oko jedan milimetar godišnje.

„Potok teče preko crvenice, terra rosa”, objašnjava Milanović naziv ovog lokaliteta, „pa poprima crvenu boju.”

Ali tog potoka trenutno nema. „Kod one vrtače ponire”, objašnjava pokazujući nam tačno mesto. „Potok se javlja sezonski, početkom godine, kada se otopi sneg… To se dešava sve ređe pošto imamo manje snega.”

Marijana Josipović napominje da u okolini drugih planinskih potoka – kao i reka – na Tari vekuju talozi treseta.

„Međutim, zbog smanjenog snežnog pokrivača, ali i izmenjenog rasporeda padavina, aktivne tresave polako odumiru, a od velikog su značaja za očuvanje biološke raznovrsnosti.”

I ne samo to… U tresetu su zarobljene ogromne količine ugljenika i zahvaljujući njemu možemo da putujemo kroz istoriju.

Naučnici zabadanjem sonde – na osnovu fosilizovanog polena – mogu da dođu do zaključaka o nekadašnjoj flori, ali i klimi u ovom kraju Srbije.

A klima nesumnjivo postaje drugačija nego što je to bila kada su se taložili raniji tresetni slojevi, a Pančićeva omorika bila učestalija pojava…

„Poremećen je hidrološki režim”, konstatuje Branko Bezarević, „manje je vlage što se vidi i po mahovinama.”

U Nacionalnom parku Tara došli su na ideju za ublažavanje ovog problema u Crvenom potoku.

Reč je o tzv. hvatačima magle.

Ali suprotno od one magle na prodaju, ovaj podvig ne deluje kao trik prekaljenog trgovca.

„Mitrovac ima određeni broj dana sa maglom koji bi mogao da se iskoristi. Voda bi se sakupljala u rezervoar ili cisternu, a potom sprovodila ovde. Za taj projekat tek smo konkurisali i još nismo dobili sredstva”, govori Bezarević dok stojimo pored Tepih livade.

Tepih livada upečatljiva je slika Crvenog potoka – i za sve oni koji ranije nisu tamo bili, izgleda baš onako kako njeno ime sugeriše, kao tepih livada, što možete videti i na fotografiji. Pod nogama, zbog tresetnih slojeva, zemljište se ugiba tako da je gaženje zabranjeno.

„Tamo iza bilo je močvarnih delova, je li suvo sada?”, pita Ranko Milanović Branka Bezarevića zato što nije bio tamo neko vreme.

„Poprilično”, odgovara mu kolega.

Smeštena u srcu rezervata, Tepih livada pripada šumotresavi, ali drveće je za sada nije zauzelo. Barem ne u potpunosti.

Primećuje se smanjenje njene površine, priča Milanović. Ipak, s obzirom na to da se Tepih livada nalazi u prvom stepenu zaštite, nacionalni park mora da pusti prirodu da samostalno divlja – a za bilo kakve intervencije neophodne su posebne dozvole i saglasnost nadležnog ministarstva.

Zašto bi uopšte bilo loše da izniknu stabla na mestu livade? Zar to nije nešto pozitivno?

Pa i ne baš. Kako to ocenjuje Branko Bezarević, Tara potencijalno ima i previše šume – one čine preko 80% nacionalnog parka.

A to je možda još i veći izazov izvan granica Crvenog potoka.

„Deo zemljišta na Tari je u privatnom vlasništvu pa kada vlasnici napuste i zapuste imanje, ili kada nema ispaše stoke zato što su stanovnici otišli, dolazi do toga da tamo izraste drveće”, objašnjava naš sagovornik.

„Samim tim, gubimo otvorena staništa koja jesu poluprirodna ali odlikuje ih značajan biodiverzitet.”

Nasuprot onima koji odlaze stoje oni koji dolaze – a sa sobom donose neke sasvim druge nedaće za nacionalni park: umesto nekontrolisanog širenja drveća, tu su kvadovi, smeće, neodgovorni turizam, nelegalna gradnja, pa i preteran razvoj suštinski nepotrebne infrastrukture i puteva, pogotovo kroz šumu.

„Njihova jedina korist za nacionalni park je što značajno olakšavaju prilaz požaru i gašenje na nepristupačnijim terenima”, konstatuje Ranko Milanović, „što nije bio slučaj ove godine na Banjskoj steni jer se vatra gasila sa same litice.”

Tara je dom za najbrojniju populaciju mrkih medveda kod nas koji na svom krznu osete klimatske promene

„Mi sa Tare dičimo se Pančićevom omorikom”, konstatuje Ranko Milanović, „ali iako je posredi retka vrsta, činjenica je da je u susednoj Bosni i Hercegovini ima više. A Pančićev skakavac… Samo je naš i napravedno zapostavljen.”

Živi isključivo u Srbiji, a pored Tare ima ga i na Mokroj gori.

I Pančićev skakavac je, baš kao i njegova omorika, preživeo glacijaciju. I baš poput nje, oseća negativan uticaj klimatskih promena.

Prema rečima Marijane Josipović iz Nacionalnog parka Tara, suše utiču na njegovu brojnost.

„Tokom godina praćenja njegovog stanja, uočeno je značajno variranje populacija u odnosu na vremenske prilike”, pojašnjava ona. „Njega takođe ugrožava i širenje gradnje turističkih kapaciteta na području Zaovina jer se na njegovim staništima, u šumama crnog i belog bora, stalno grade novi objekti.”

Štaviše, možda je i u nezavidnijem položaju od svog pandana među vegetacijom…

„Omorika se uspešno gaji u rasadnicima širom sveta”, navodi naša sagovornica, „a ako uništimo staništa Pančićevom skakavcu, on će u potpunosti nestati sa lica Zemlje.”

„Otprilike je tolicni”, pokazuje nam Milanović raspon između palca i kažiprsta od 2-3 centimetra. „Može biti različite obojenosti, a svojom bojom prilagođava se okruženju.”

Za razliku od drugih skakavaca, uopšte ne može da leti zbog zakržljalih krila.

Pored Pančićevog skakavca, na Tari se mogu naći i mnogobrojne vrste ptica, dva-tri čopora vukova, lisice, zečevi, divlje svinje, srne, divokoze…

Svakako, najpoznatija životinja iz tarskih krajeva su – medvedi.

Tara je dom najbrojnije populacije mrkih medveda kod nas. Prema procenama iz nacionalnog parka, njih je šezdesetak. Bliži nam se zima, pa se uveliko pripremaju za zimski san – koji kod nekih zapravo ostaje nedosanjan.

„Negde sam naišao na podatak da medvedi u toku jesenje pripreme dnevno mogu da unesu i do četrdeset kilograma hrane”, kaže Branko Bezarević, a Ranko Milanović nastavlja:

„Što bi rekao jedan naš kolega u penziji, medved ima dva problema u svom životu: kako da nahrani svoje veliko telo i kako da ga sakrije.”

U zimskim mesecima hrana je medvedima uobičajeno teže dostupna, a i lišće kod listopadnog drveća opada pa su istovremeno vidljiviji.

„Još jedan od glavnih razloga za hibernaciju je i visina snežnog pokrivača”, dodaje Bezarević, „zato što kretanje kroz sneg zahteva mnogo energije koju nemaju kada nisu siti.”

Međutim, proteklih zima snežnog pokrivača na Tari skoro da i nema…

„Zimus sam nosio krplje u kolima”, napominje naš sagovornik. „Nisam ih nijednom upotrebio.”

Krplje su, u suštini, „snežne cipele”, namenjene hodanju kroz sneg.

A blaže zime ne odražavaju se samo na svakodnevicu ljudi, već i na to kako medvedi „prezimljavaju”, pokazuju podaci do kojih je došao Nacionalni park Tara u saradnji sa stručnim timom Biološkog fakulteta.

Pomoću GPS ogrlica, oni su do sada pratili ukupno dvadeset medveda – i to četrnaest mužjaka i šest ženki. U periodu od 2007. do 2023, zimska aktivnost zabeležena je kod šest muških jedinki: tri su bile delimično, a tri potpuno aktivne tokom čitave zime. Pored prijatnijih temperatura, ovo je posledica i dostupnosti hrane na hranilištima nacionalnog parka.

Na kraju krajeva, izgleda da su klimatske promene donele Tari i neočekivanog gosta, prvi put usnimljenog u februaru 2020.

„Kada sam ujutru došao na posao, video sam da su tokom noći kamere ‘uhvatile’ nešto čudno”, priseća se Branko Bezarević svog susreta sa ovom životinjom pre skoro pet godina. „Nije vuk, nije lisica – gledam bolje i shvatam da je šakal.”

„Posle toga, nismo ga snimili nekih godinu dana, ali od tada su snimci sve učestaliji i uvek je samo jedna jedinka”, ističe on. „Snimljen je i nedavno – ovog puta u toku dana.”

Sa zagrevanjem Evrope, šakali – vrsta tipična za jug Azije, sever Afrike i Bliski istok – sreću se i na daleko manje uobičajenim lokacijama od Balkana na kojem su od ranije prisutni, uključujući Italiju, Holandiju, pa čak i Norvešku.

Premda se to pripisuje i lovu na njihove prirodne neprijatelje, vukove, uviđa se i uloga klimatskih promena.

„Šapa šakala nije prilagođena za sneg”, naglašava Branko Bezarević.

Na um mi pade da je malopre pomenuo kako njemu protekle zime nisu trebale snežne cipele… Pa zašto bi onda šakalu trebale snežne šape na Tari koja sve ređe i sve manje zabeli?