Tehnologija hvatanja i skladištenja ugljenika presudna za ograničavanje globalnog zagrevanja

Naučnici sa Čalmers univerziteta u Švedskoj i Univerziteta u Bergenu u Norveškoj sproveli su detaljnu analizu prošlog i budućeg rasta sektora prikupljanja i skladištenja ugljenika (CCS). Cilj analize objavljene u studiji pod nazivom ‘Izvodljiva primena hvatanja i skladištenja ugljen-dioksida i uslovi za postizanje klimatskih ciljeva’ bio je da se uvidi da li će se tehnologija razvijati dovoljno brzo da bi se postigli ciljevi Pariskog klimatskog sporazuma, prenosi Balkan Green Energy News.

CCS je skup tehnoloških procesa hvatanja ugljen-dioksida ispuštenog pri industrijskoj proizvodnju ili u saobraćaju i njegovog ubrizgavanja i skladištenja u geološkim formacijama. Ta tehnologija ima još dug put do postizanja konkurentnosti, a tržište za nju je tek na nivou zamisli.

Ipak, CCS tehnologije igraju važnu ulogu u mnogim strategijama ublažavanja klimatskih promena, uključujući i cilj da se emisije gasova s efektom staklene bašte spuste na nulu. Iako je trenutna upotreba zanemarljiva, interesovanje za ovu tehnologiju je sve veće, uključujući i zainteresovanost za direktno hvatanje CO2 iz vazduha (DACCS) i bioenergiju sa prikupljanjem i skladištenjem ugljen-dioksida (BECCS). BECCS je proces hvatanja CO2 pri proizvodnji energije iz biomase i njegovog trajnog skladištenja.

„CCS je važna tehnologija za postizanje negativnih emisija, a takođe je od suštinskog značaja za smanjenje emisija ugljenika iz nekih od industrija. Ipak, naši rezultati pokazuju da su potrebni veliki napori da se premosti jaz između demonstracionih projekata koji su danas na snazi i masovne implementacije, koja nam je potrebna da bismo ublažili klimatske promene“, kaže Džesika Džul, jedna od autorki.

Da li su planovi CCS izvodljivi

U studiji se naglašava potreba za povećanjem broja CCS projekata da se prevaziđe neefikasnost i da se primena omasovi. Razvoj CCS-a je zasnovan na zakonskim rešenjima kao što su zakon Evropske unije o podršci potpunoj dekarbonizaciji industrije (NZIA) i Zakon o smanjenju inflacije u Sjedinjenim Državama. Ukoliko se ciljevi ispune, kapacitet CCS-a će se do 2030. godine povećati osam puta. Sa druge strane. postoji sumnja u izvodljivost ovih planova. Navedena studija pokazuje da je sličan talas CCS-a pre deset godina propao.

Trenutni planovi su da se kapacitet CCS-a do 2030. godine poveća osam puta

„Naša analiza pokazuje da je malo verovatno da ćemo uhvatiti i uskladištiti više od 600 gigatona CO2 do kraja 21. veka. To se ne podudara s mnogim scenarijima za ublažavanje klimatskih promena koje preporučuje Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC). U nekim slučajevima zahteva hvatanje i skladištenje više od 1.000 gigatona CO2 do kraja veka“, tvrdi Tsimafei Kazlou, glavni autor studije. On dodaje da ukoliko se stopa neuspeha CCS projekata nastavi, kapacitet će 2030. godine biti najviše dvostruko veći nego danas, što je nedovoljno za postizanje klimatskih ciljeva.

Brz razvoj CCS tehnologije neće biti dovoljan za postizanje cilja od 1,5 stepena Celzijusa

U narednoj deceniji, CCS tehnologija će morati da se razvija brzinom kojom se razvijao vetroenergetski sektor u prvoj deceniji 21. veka, da bi se emisije ugljen-dioksida smanjile dovoljno za ograničavanje globalnog porasta temperature na dva stepena Celzijusa do 2100. godine. Nakon toga, počevši od četrdesetih godina ovog veka, CCS će morati da dostigne nivo rasta koji je nuklearna energija imala sedamdesetih i osamdesetih, piše u studiji.

„Dobre vesti su da ukoliko CCS može da raste brzinom kojom su druge tehnologije sa niskim emisijama ugljen-dioksida rasle, cilj od dva stepena Celzijusa bi mogao biti dostižan. Loše vesti su da bi cilj od 1,5 stepena Celzijusa verovatno i dalje bio nedostižan,“ tvrdi Džul.

Autori tvrde da njihova analiza naglašava potrebu za snažnijim politikama podrške razvoju CCS-a, u kombinaciji sa brzim proširenjem drugih tehnologija dekarbonizacije, poput solarnih i vetroelektrana, kako bi se postigli klimatski ciljevi.