Termoelektrane proizvode hiljade tona pepela svake godine, a samo tri odsto se reciklira

Po podacima koje nudi EPS u svojim godišnjim izveštajima, i koje dostavlja Agenciji za zaštitu životne sredine, termoelektrane EPS su u 2022. godini proizvele oko 6,5 miliona kilograma pepela, piše portal Klima101.

Mali udeo pepela proizvedenog u „Termoelektranama Nikola Tesla” (TENT B, Morava i Kolubara), ukupno manje od 3 odsto, skladištio se u silosu i prodao kao sirovina u građevinskoj industriji – a ostatak, uključujući i sav pepeo koji je nastao u postrojenju TENT A, odlaže se na pepelišta po posebnoj metodologiji, uz mešanje sa vodom.

Deponije elektrana TENT A i TENT B zajedno zauzimaju površinu od oko 1.000 hektara.

Mada postupak odlaganja pepela načelno prati mnogobrojna pravila koja se tiču zaštite okoline, EPS već godinama dobija žalbe, prijave, pa i tužbe, kao što je ona koju su 2021. podneli meštani naselja Veliki Crljeni (gde se nalazi termoelektrana „Kolubara”), između ostalog, zbog registrovanih prekoračenih koncentracija arsena i drugih zagađivača u više uzoraka lokalnog zemljišta.

O tome kakve posledice po zemljište sve može imati eksploatacija uglja, za Klima101 objašnjava dr Snežana Maletić sa Katedre za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

„Pepeo nakon sagorevanja uglja može da sadrži toksične elemente kao što su kadmijum, arsen i drugi”, objašnjava dr Maletić.

„Dodatno, leteći pepeo može da sadrži i manje količine dioksina i furana, toksičnih i perzistentnih supstanci u životnoj sredini“, navodi ona.

U slučaju zagađenja koje prijavljuju meštani naselja kao što je Veliki Crljeni, stvar je u tome da li se na pravilan način odlaže pepeo. Ali i sama eksploatacija uglja je štetna po životnu sredinu.

„Eksploatacija može dovesti do degradacije  prostora, sleganja zemljišta, erozije zemljišta”, kaže dr Maletić.

„Efekti degradacije prostora su naročito značajni kod površinske eksploatacije. Rudarske aktvnosti menjaju okolni pejzaž iskopavanjem zemljišta, stvaranjem udubljenja površinskog kopa, formiranjem nove konfiguracije terena odlaganjem jalovine…”

Neko će možda svejedno reći: to je sve uobičajena cena eksploatacije, koju smo platili kako bismo dobili neophodnu energiju.

Ali kako nam (sporadično i nepotpuno) pokazuju istraživanja, izveštaji, baze podataka, pa i tužbe i ocene relevantnih tela, problem je u tome što mi nismo zapravo svesni prave cene uglja.

I to ne samo cene onako kako je predstavlja MMF, u milijardama dolara, već i društvene, ekološke, klimatske, zdravstvene, ukratko, one svakodnevne cene: one koju plaćamo a da ni ne znamo, a koju sa nama plaća i celokupno okruženje u kojem živimo i koje bi trebalo da čuvamo.