Zašto se problem zagađenosti u Beogradu toliko dugo ne rešava?

U narednom periodu ugalj sa povećanim sadržajem sumpora je zabranjen za upotrebu. London više nije imao problem smoga. Međutim, „londonski smog“ je pronašao druge destinacije. Već duži niz godina opstaje i u Srbiji, a najviše ga ima u vazduhu iznad glavnog grada.

Beograd je godinama unazad jedan od najzagađenijih gradova u svetu. „Particulate matter“, skraćeno PM čestice, dostižu vrlo često i smrtonosne koncentracije. Najčešća njihova veličina je oko 2,5 mikrometara. Zbog svoje male veličine i mase, odolevaju gravitacionim silama, i zbog toga mogu dugo da se zadrže u atmosferi. Lako dospevaju u osetljive disajne organe živih bića, uključujući i čoveka, i prouzrokuju teška oboljenja.

U teoriji hemije životne sredine stvaranje PM čestica je odavno objašnjeno. Sagorevanjem materijala koji u sebi sadrže sumpor, stvara se i sumpor-dioksid. On se lako oksiduje do sumpor-trioksida koji kao kiseli oksid pri povišenoj vlažnosti vazduha lako stvara sumpornu kiselinu. U zimskim mesecima, kada je temperaturna inverzija česta, sumporna kiselina kao jako higroskopno jedinjenje vezuje različite zagađujuće supstance iz vazduha i gradi smrtonosnu PM česticu.

Odgovorni u Srbiji i u Beogradu, a pre svega zaposleni u Ministarstvu za životnu sredinu i u Agenciji za zaštitu životne sredinu, sve ovo dobro znaju. A i ne radi se o nekoj velikoj i teško razumljivoj naučnoj postavci. I zbog toga je neshvatljivo zašto se ovaj problem u Srbiji, a posebno u Beogradu ne rešava toliko dugo.

U različitim gradovima Srbije su i različiti izvori sumpor-dioksida u atmosferi. U beogradskom vazduhu najvećim delom potiče iz termoelektrane u Obrenovcu. Ona kao gorivo koristi ugalj iz kolubarskog kopa koji je na lignitskom stepenu karbonifikacije. Istina, ovaj ugalj ne sadrži kritičnu količinu sumpora. Ona je najčešće i ispod jednog procenta.

Međutim, zbog niske toplotne vrednosti ovog uglja, u procesu sagorevanja se dodaju i druga goriva. Recimo, mazut, koji ima visoku toplotnu moć, ali i relativno visoku koncentraciju sumpora.

Srpske vlasti koje su odgovorne za kvalitet životne sredine jedan duži period skoro da ništa nisu ni preduzimale po pitanju smanjenja emisije sumpor-dioksida. Pre par godina smo sa odobravanjem dočekali vest da su počeli da primenjuju postupak sa kalcijum-oksidom. On sa sumpor-dioksidom koji se stvara sagorevanjem energenata gradi kalcijum-sulfat, i na taj način sprečava emisiju toksičnog oksida sumpora. Optimizam je brzo nestao.

Rezultat je izostao, tako da i ove poslednje zime zagađenje nije smanjeno. Stvara se sumnja da oni koji su primenili ovu metodu nisu to uradili na pravi način, uprkos utrošenim ogromnim količinama novca. Ili ako jesu, da to saopšte građanima, pa da onda identifikuju prave emitere kiselih oksida. Jer, možda je odgovornost ipak na domaćinstvima ili gradskim toplanama.

Problem sa zagađenjem vazduha nad Beogradom značajno dobija na težini ako se zna da PM čestice zapravo i nisu najopasniji atmosferski polutant. Mnogo toksičniji, mutageniji, kancerogeniji i terogeniji su organski polutanti koji nastaju nepotpunim sagorevanjem organske supstance.

A postoji sumnja da na teritoriji grada Beograda postoji niz spalionica organskog otpada koje rade pod sumnjivim standardima. U takvim uslovima, bilo bi neophodno da se ustanovi jedan sveobuhvatan monitoring sistem i ovih zagađujućih susptanci. To, ni do današnjeg dana naša Agencija za zaštitu životne sredine nije uradila.

Istina, radi se o relativno skupim metodama koje zahtevaju i iskusne stručnjake. Ostaje nepoznato da li to Agencija ne radi zato što nema dovoljno obučene ljude, ili prosto ne želi da prati koncentracije organskih polutanata u beogradskom vazduhu. Novac za ovako važnu aktivnost ne bi smeo da bude problem.

Autor je profesor Hemijskog fakulteta, potpredsednik DS-a

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.