Zašto je dogovor iz Dubaija kontroverzan?

Ovaj skup, tokom kojeg je u Ujedinjenim Arapskim Emiratima učestvovalo preko 70.000 delegata iz svih krajeva sveta, završen je usvajanjem dokumenta koji poziva na globalno napuštanje fosilnih goriva, i kao cilj postavlja neto nula emisije do 2050. godine.

U pitanju je prvi ikada potpisan dogovor ove vrste a da uključuje sva fosilna goriva.

Međutim, utisci iz Dubaija su različiti. Domaćini COP28, na čelu sa Sultanom Al Džaberom koji je predsedovao skupom, nazvali su ovaj dokument „istorijskim”. Sa druge strane, stručnjaci, aktivisti i predstavnici nekih država kritikovali su dogovor kao nedovoljno obavezujući, piše portal Klima101.

„Izgleda da male ostrvske zemlje nisu bile u sobi kada ste rekli da je sve dogovoreno”, rekla je u završnom izlaganju En Rasmusen iz Samoe, predsedavajuća Alijanse malih ostrvskih država.

„Mi se oslanjamo na nauku celom dužinom teksta, ali onda se ustručavamo da dogovorimo aktivnosti koje su u skladu sa onim što nauka kaže da moramo da uradimo.”

Kakav je onda ovaj dogovor, zaista? Da li je u pitanju dugo očekivana prekretnica u borbi protiv klimatskih promena, ili su u Dubaiju pobedili interesi fosilne industrije?

Rečnik dogovora iz Dubaija nije dovoljno obavezujući, i ostavlja prostora da se nastave zagađujuće politike

U danima koji su prethodili usvajanju dokumenta, kružilo je nekoliko verzija teksta, sa različitim ambicijama, a koje su zagovarale različite geopolitičke frakcije. Kao i ranijih godina, najglasnije u pozivanju na brzu i odlučnu klimatsku akciju bile su tzv. male ostrvske države, koje je u Dubaiju predvodila Samoa kao predsedavajuća Alijanskom malih ostrvskih država.

Na drugom kraju ovog spektra nalazile su se mahom države koje su veliki proizvođači nafte, neformalno na čelu sa Saudijskom Arabijom, koja je na različite načine agitovala da se iz teksta klimatskog dogovora izbaci napuštanje fosilnih goriva kao rešenje klimatske krize.

Preostale zemlje, uključujući tu i SAD i Kinu kao najveće svetske ekonomije, zauzimale su različite pozicije u zavisnosti od konkretnih pitanja.

U finalnoj verziji dokumenta, ispostavlja se da svašta zavisi od – rečnika.

Naime, jedna od kritika upućenih dogovoru iz Dubaija jeste i ta da je, nakon pregovora, umesto „napuštanja fosilnih goriva” u tekstu završila sintagma „tranzicija sa fosilnih goriva”. Odnosno, pošto je u pitanju grub prevod sa engleskog: umesto phasing out fossil fuels dobili smo transitioning away from fossil fuels.

Možda ovakve razlike zvuče semantički, ali rečnik je odavno važan element dokumenata i rezolucija koje usvaja UN, a u rečniku usvojenog dokumenta jasno se vidi uticaj fosilne industrije i država koje se na nju oslanjaju.

Primera radi, dogovor iz Dubaija samo poziva članice na „tranziciju sa fosilnih goriva”, što je među blažim rečima u rečniku UN dokumenata (na drugim mestima, u dokumentu se članice „urgiraju”, ili se od njih određene aktivnosti „zahtevaju”).

Uopšte, prve ocene kažu da je dogovor iz Dubaija nedovoljno jasan. Primera radi, on govori o napuštanju subvencija za fosilna goriva, ali ostavlja vrlo jasnu „rupu”, jer zapravo nalaže napuštanje neefikasnih subvencija. S obzirom da efikasnost subvencija nije jasno definisana, ovakav rečnik može ostaviti prostora državama da manevrišu i održavaju stare politike.

Dalje, iako dokument poziva na tranziciju sa svih fosilnih goriva, u njemu se svejedno posebno „prepoznaje značaj” prelaznih goriva za energetsku sigurnost u procesu tranzicije. Pod prelaznim gorivima se najpre misli na prirodni gas, odnosno na metan – gas sa jakim efektom staklene bašte čije se emisije moraju smanjiti, ali koji fosilna industrija već godinama plasira kao „prelazno” rešenje u energetskoj tranziciji.

Pokrenut je fond za gubitke i štetu, što može predstavljati prekretnicu za zemlje koje su najugroženije posledicama klimatskih promena

Sa druge strane, dobra vest je da je u Dubaiju konačno pokrenut fond za gubitke i štetu, namenjen siromašnijim zemljama i onim zemljama koje su posebno ugrožene posledicama klimatskih promena.

Ovaj fond će upravljati posebnim sredstvima koje će izdvajati pre svega vodeće svetske ekonomije kao što su EU i SAD. Trenutno je visina obećanih sredstava daleko od neophodne (samo oko 700 miliona dolara), ali samo pokretanje fonda je važan korak.

Takođe, na samitu je preko 120 zemalja obećalo da će utrostručiti svoje kapacitete obnovljive energije do kraja decenije, među kojima je i Srbija. U pitanju je cilj koji je Međunarodna agencija za obnovljivu energiju (IRENA) ranije ove godine izdvojila kao ključan za ograničavanje globalnog zagrevanja na 1,5 °C u odnosu na predindustrijsko doba, uz dupliranje energetske efikasnosti.

Zbog toga je, kada se posmatraju rezultati ovako kompleksnih događaja, važna perspektiva. Dogovor u Dubaiju nastao je u kontekstu različitih političkih sukoba, i na preseku ogromnog broja pojedinačnih i suprotstavljenih državnih i drugih interesa. A za njegovo usvajanje nije dovoljna većina, već je neophodan konsenzus svih učesnica.

U korenu velikog broja nesuglasica je ogroman jaz koji postoji između velikih zemalja-zagađivača i zemalja u razvoju, a koje se drastično razlikuju ne samo po emisijama gasova staklene bašte, već često i po bogatstvu, po stepenu odgovornosti za klimatske promene, ali i po materijalnim mogućnostima za upuštanje u veliki poduhvat energetske tranzicije.

To je važna tema i za Srbiju, jer svaka zemlja ima svoju poziciju, u zavisnosti od svoje ekonomije, svojih emisija i svojih mogućnosti. Kada će, primera radi, Srbija napustiti ugalj? Da li će to napuštanje finansirati sama, ili će u tom poduhvatu imati pomoć? Kolika ta pomoć treba da bude kako bi energetska tranzicija Srbije, u toj globalnoj slici, bila pravedna?

Ne treba potcenjivati uticaj klimatskih dogovora: kada su uspešni, kao Pariski sporazum, oni postavljaju temelje globalne klimatske akcije

I pored toga što ove klimatske samite prate politički pritisci i rasprave, pa i kampanje koje podrivaju ciljeve borbe protiv klimatskih promena, oni zaista imaju moć da utiču na globalne politike.

Uostalom, i Pariski sporazum je proizvod jednog ovakvog samita, a koji je uspostavio gotovo sva aktuelna pravila o planiranju, sprovođenju i izveštavanju o borbi protiv klimatskih promena i njihovih posledica.

Ključna strateška dokumenta koja Srbija upravo usvaja, kao što je INEKP, a koja bi trebalo da rukovode našom energetskom budućnošću, propisana su upravo Pariskim sporazumom.

Da li je onda ovogodišnji skup u Dubaiju nalik Parizu 2015. godine, kada je bio usvojen Pariski sporazum, ili je sličniji neuspešnom samitu u Kopehagenu 2009. godine?

Teško je ponuditi odgovor – za sada. Vremena za ovako nejasne razultate svakako ponestaje: COP28 održan je pred kraj globalno najtoplije godine od kad postoje merenja, koju su obeležile katastrofalne posledice klimatskih promena širom sveta.

Po aktuelnim prognozama, 2024. bi mogla biti još toplija nego 2023, a naredni samit održaće se za godinu dana u Bakuu, u Azerbejdžanu.

U međuvremenu, pored kritičke perspektive, neophodno je i naglasiti pobede onda kada se one dese. Kako god zvučao tekst dogovora u Dubaiju, činjenica je da nakon 28 godina samita najzad imamo zvaničan dokument koji poziva na napuštanje svih fosilnih goriva.

Naravno, sada je vreme za sledeći korak – da se priča ne završi na pozivu, pa ni na urgiranju ili zahtevanju, već da napuštanje fosilnih goriva postane realna osnova državnih politika širom sveta.