Zelena agenda u rukama lobista

Ona je, uz mere zaštite životne sredine i rekultivacije zemljišta i voda, razradila model dekarbonizacije, napuštanja fosilnih goriva, uglja i naftnih derivata čije rasprostanjeno korišćenje u procesu dobijanja energije i u transportnoj industriji, značajno uvećava procenat ugljen dioksida u atmosferi.

Plan se fokusirao na glavne zagađivače – do 2050. trebalo bi da se u potpunosti zameni proizvodnja energije iz uglja i nafte, da se automobili na fosilna goriva zamene za električna kao i da se reši problem skladištenja energije iz obnovljivih izvora.

A onda su se u plan zelene agende umešale različite teorije koje su širile i neke globalno ili lokalno poznate ličnosti, bez nužno naučnog osnova ili znanja.

Neke od njih su tvrdile da su naučnici podeljeni u stavu o uzrocima klimatskih promena, da klimatologija nije pouzdana nauka, da ciljevi zelene agende ne pravdaju visoke troškove za njeno sprovođenje, piše Mirjana Stevanović za Demostat.

Javila su se mišljenja da promene u prirodi ne zavise od čovekovih aktivnosti i drugačija, da je potrebno ukidanje kompletnog rudarstva jer zelena tranzicija nije dovoljna pošto se ona zasniva na rudarenju, ali drugih sirovina. Na sve to dodale su se i mnogobrojne teorije zavere, poput one da su klimatske promene izazvane tajnim oružjem, a bilo je i onih koji su sve nekako povezali sa vakcinacijom…

U toj kakofoniji narativa, običnim ljudima je teško da se snađu i odrede liniju koja je naučno potkrepljena, bez uticaja koje plasiraju razne interesne grupe. Na to je ukazala i analiza objavljena krajem juna ove godine na portalu „raskrinkavanje.ba“ koju je sprovelo Raskrinkavanje iz Crne Gore i FakeNews Tragač iz Srbije pod nazivom „Profit ispred planete: Kako dezinformacije o klimi služe industriji fosilnih goriva“. Autorke tog istraživanja, Maida Salkanović i Ivana Živković, ukazuju na više modela i teorija koje se, prema potrebi plasiraju ili povlače iz narativa sa osnovnim ciljem da se izazove sumnja u nauku i u Evropi već prihvaćenu politiku dekarbonizacije, ali i da se neophodne mere odlože za neki kasniji period.

– Teoretičari i teoretičarke zavere često se razmeću samododeljenom etiketom “slobodnih mislilaca”, smatrajući se buntovnicima/ama protiv utvrđenog naučnog konsenzusa. Međutim, u njihovom nastojanju da “izazovu sistem”, neki nesvesno postaju pioni određenih interesnih grupa. Nesvesno promovišu – i to potpuno besplatno – dezinformacijsko-propagandne kampanje fosilne industrije – navodi se u uvodnom stavu analize.

Dodaje se da se radi o “jazu konsenzusa” – jazu između percepcije javnosti o tome koliko se naučnici/e slažu da ljudska aktivnost uzrokuje klimatske promene i stvarnog naučnog konsenzusa. One navode podatak da 97 odsto naučnika smatra da među njima postoji koncenzus o tome ko i šta uzrokuje klimatske promene, dok u takav stepen saglasnosti nauke veruje tek polovina opšte javnosti.

– To je rezultat decenijama dugog nastojanja industrije fosilnih goriva da proizvede sumnju u naučna otkrića i naučni konsenzus o uticaju čoveka na klimu. Rezultati ovog nepoverenja su zapanjujući – ne samo da postoje široko rasprostranjene netačne i pseudnaučne tvrdnje o klimatskim promenama u koje veruju mnogi, nego su se u nekim slučajevima one pretvorile u apsurdne teorije zavere – ističu autorke.

Objašnjavaju da je taktika fosilne industrije usmerena na odlaganje mera pri čemu se „argumenti“ menjaju. Ranije ignorisane sada se priznaju klimatske promene, ali se opravdava nedelovanje ili neadekvan napor u borbi protiv njihovih uzroka.

U analizi se navode i podaci Centra za suzbijanje digitalne mržnje (CCDH) koji je od 2018. do 2023. godine proučavo transkripte preko 12.000 videa na temu klime objavljenih na YouTube platformi i svrstao sve dezinformacije u stare narative poricanja, kojih je sve manje, i nove, bolje prilagođene, koji se ubrzano šire. Tako su ranije tvrdnje da se globalno zagrevanje ne događa pale sa 48 odsto koliko su bile zastupljene u 2018. na 14 odsto u 2023. godini. Umesto njih u taj “prazan prostor” sada su upale nove teze – da klimatska rešenja neće funkcionisati (rast od devet na 30 odsto) i da je nauka o klimi nepouzdana (od 23 na 35 procenata).

– Narativ da se vremenskim prilikama i klimom upravlja tajnim oružjima opasan je za javnost zbog svoje prijemčivosti. On nudi laka objašnjenja za različite pojave u prirodi, ne opterećujući ljude koji u njega veruju komplikovanim naučnim objašnjenjima. Takođe, takve teorije su obavijene plaštom tajnovitosti i senzacije, što je uvek privlačno za prosečne konzumente medija. Zbog toga je širenje ovog štetnog narativa izuzetno brzo i lako – navodi se u izveštaju i dodaje da je širenje dezinformacija na temu klimatskih promena toliko uzelo maha da je Evropska mreža standarda za proveru činjenica pokrenula projekat “Climate Facts Europe” pokušavajući da detektuje i razdvoji tačne podatke od lažnih vesti i sumnjivih teorija.

Ipak, i pored jakih lobi grupa koje šire dezinformacije i manipulišu, sve zemlje sveta 2015. godine su potpisale Pariski sporazum kojim su se obavezale da će preduzimati mere za smanjenje emisije ugljen dioksida i ostalih gasova sa efektom staklene bašte. Od tada se kristališu konkretni potezi kako bi se globalno zagrevanje ograničilo na manje od dva a najbolje na 1,5 stepena Celzijusa. Evropska unija je zacrtala konkretan plan nazvan “zelena agenda” ili “zelena transformacija” koji je definisao dinamiku prelaska sa fosilnih goriva, uglja i nafte na obnovljive izvore.

Tako je Slovačka prošle godine zatvorila poslednja dva rudnika uglja (na prethodne je stavljen katanac više zbog nerentabilnosti), Češka će to učiniti do 2033. kao i Slovenija gde će do 2054. ostati samo otvoreno okno kod Velenja, Nemačka je najavila isključenje tog energenta do 2038. a u Poljskoj, iako je zatvoreno dve trećine rudnika, sistem se još nije prilagodio pa se energija i dalje dobija iz te sirovine, nešto iz domaće proizvodnje, nešto iz uvoza.

Sve u svemu, prelazak nije jednostavan a zacrtan put povremeno poremete globalni uslovi. Jedan od problema je i to što prelazak na nove izvore traži nove tehnologije a za njih su potrebne i drugačije sirovine.

– Potražnja za bakrom i drugim kritičnim mineralima koji se koriste u zelenoj tehnologiji značajno je porasla. Ali do sada je samo nekoliko zemalja odgovorno za iskopavanje i preradi ovih resursa. Kina, na primer, proizvodi više od 70 odsto retkih metala i ostvaruje 50 odsto svetske (prirodne) obrade grafita, kobalta, litijuma i mangana. U jeku rata u Ukrajini, mnogi u Evropi su oprezni i ne žele da zavise od jedne zemlje – navela je krajem prošle godine Džoana Sidov, šefica Odeljenja za međunarodnu politiku zaštite životne sredine u nemačkoj Fondaciji Hajnrih Bel.

Ona je ukazala i da se na putu ka zelenoj tranziciji, ne zaborave ljudska i socijalna prava kao ni zaštita životne sredine. Takođe, ona ukazuje i da je potrebno tražiti rešenja koja zahtevaju manju potrošnju tih materijala, i to ne sme biti zanemareno u žurbi ka primeni obnovljivih rešenja.

Sidov ne dovodi u pitanje neminovnost prelaska na zelenu energiju, već ukazuje da bi EU trebalo da se usredsredi na uvođenje strožih zahteva i efikasnih mehanizama za dužnu pažnju uz smanjenje potražnje, što bi moglo da spreči negativne uticaje na prirodu i kršenje ljudskih prava.

Na sve to dodaje se činjenica da sirovine fosilnog porekla koje sada dominiraju, kao i kritični minerali koji bi trebalo da ih zamene, nisu ravnomerno raspoređeni na planeti. Pandemija kovida a potom rat u Ukrajini i na Bliskom Istoku poremetili su lance snabdevanja ali i zaoštrili zavisnost brojnih ekonomija od zemalja koje tim resursima raspolažu.

Za države EU je to bio dodatni motor da intenzivnije porade na zelenoj agendi i da ubrzano traže zamenu za fosilna goriva. Na području EU, 90 odsto potrošnje gasa pokriva se iz uvoza, a od toga više od 40 odsto potiče iz Rusije, odakle dolazi i 27 odsto nafte i 46 odsto uglja. Zato je zamena fosilnih goriva i dostupnost kritičnih minerala postalo prioritet. Ali, proces dekarbonizacije nije ni jeftin ni jednostavan. U ovom trenutku je nemoguće utvrditi koliki će konačan račun da se uspostavi, pa se prelazak na nove tehnologije i izvore u proizvodnji energije ne može ostvariti preko noći.

To potvrđuje i profesor Rudarsko geološkog fakulteta u Beogradu Čedomir Beljić koji za Demostat objašnjava da su mineralne sirovine neophodne u industriji poseban tržišni materijal. Neobnovljive su, a zbog neravnomerne raspoređenosti imaju izuzetan ekonomski, strateški i vojno politički značaj.

– Osnovna težnja jeste da se spusti nivo ugljen-dioksida u atmosferi ali minerali koji bi trebalo da zamene fosilna goriva još su nedovoljno istraženi i u nesigurnim su lancima snabdevanja. Zato je EU još od 2011. godine počela da pravi listu kritičnih sirovina na kojoj je u početku bilo četiri do šest minerala, a sada je broj dostigao 34. Taj spisak materijala koji bi trebalo da zamene fosilna goriva, nije jednostavno sastaviti. Tu je, na primer, morao da se nađe koks a on se proizvodi ili iz nafte ili iz uglja. Vraćen je i gas, iako fosilnog porekla jer ga nije lako zameniti a ekološki može da bude prihvatljiv – kaže profesor Čedomir Beljić.

Iako u Evropi opada proizvodnja uglja i energije koja se iz njega dobija, u svetu ona raste i prosečno se iz te sirovine dobija 42 do 43 odsto energije, u Srbiji i znatno više, oko 70 odsto proizvedene struje potiče iz termoelektrana. Profesor Beljić kaže da je prilično teško naći zamenu za izvor koji proizvodi 42 odsto energije na globalnom nivou i pri tom to obezbediti iz resursa koji garantuju kontinuirano snabdevanje i sigurnost.

– To bi delom mogla da bude nuklearna energija, istražuje se i vodonik. Proizvodnja iz obnovljivih izvora, solarnih panela i vetra je skromnog potencijala, kao i hidroenergija, ali je pitanje koliko je i to ekološki opravdano jer je vek propelera na vetrenjačama oko 15 godina i već sada se stvaraju deponije, dok se još uvek nije smislilo ni šta će biti sa odsluženim solarnim panelima kojima je vek oko 50 godina.

Tako je za sada zelena agenda lepa želja ali bi neki kompromis morao da se nađe. Jedino nije sporno da će rudnici i dalje postojati, sa ugljem ili bez njega – ističe Beljić i dodaje da od ostalih materijala koji se koriste u više ili manje sofisticiranoj industrijskoj proizvodnji, tek oko 10 odsto može da se reciklira, ostalo se vadi iz zemlje a čak ni najzagriženiji protivnici rudarenja nisu spremni da se odreknu pametnih telefona ili laptopova sa baterijama na litijum.

Na kraju, koliko god da su ubedljive razne teorije koje negiraju uzroke klimatskih promena i potrebu za prelazak na zelenu energiju, stvarnost je došla na vrata običnog građanina. Zelena tranzicija je neminovna a za nju je neophodno da u dovoljnim količinama i sa visokim stepenom sigurnosti budu dostupne ključne sirovine poput bakra, bora, nikla, litijuma, gvožđa, mangana… Potrebne su i nove tehnologije a zadatak nauke je da ih pronađe i primeni tako da životna sredina ne bude “kolateralna šteta”, jer je ekologija za EU u istoj ravni kao i zelena agenda.