​Novi početak za Balkan

Rezultati su otrežnjujući. Bosna-Hercegovina je failed state u kojoj se ne nazire kraja mizeriji. U svađi između Srbije i Kosova nema rešenja na vidiku. Crna Gora i Srbija klize u autoritarne forme vladavine. Albaniju, zbog problema sa politikom droge, smatraju „Kolumbijom Evrope“. Severna Makedonija je postala igračka u geopolitičkom razračunavanju između USA i Rusije. A Briselu ne uspeva da smiri čak ni pogranične zađevice na severu Jadrana između Hrvatske i Slovenije, dve EU-države.

Francuski predsednik Emmannul Makron je upravo ovo imajući u vidu povukao ručnu: nema više nikakih prijama u Evropsku uniju bez duboko sežućih reformi u zemljama-kandidatima. A novoučlanjenja može biti samo posle temeljite reforme struktura same EU. Pa iako je većina zemalja EU, na čeku sa Nemačkom, bila šokirana francuskim vetom: Makron je u pravu.

Vladavina jakih muškaraca

Političko-diplomatske „jednakosti u oružju“ do sada bilo nije. U zemljama tzv. Zapadnog Balkana skoro svuda vladaju „jaki muškarci“, najčešće već decenijama na vlasti. Kao partnere za razgovore imaju zapadne političare, koji se ponekad smenjuju u godišnjem ritmu. Pregovarački partneri za Zapad su znači ovi tzv. jaki muškarci, koji reforme samo simuliraju – jer znaju da bi prava modernizacija ugrozila njihove pozicije na vlasti. Do sada su vlade u Berlinu, Londonu ili Parizu time zadovoljavale i ove pseudo-reforme prodavale kao uspeh svoje politike.

Vlastodršcima u zemljama Balkana na ruku ide i raspolućenost zapadnih političkih koncepata. Primer: u Nemačkoj tamošnje Ministarstvo spoljnih poslova radi po konceptu koji nije posve kongruentan sa konceptom Ureda saveznog kancelara. Važnu ulogu ima i Evropska spoljnopolitička služba, specijalni izaslanici EU kao i NATO: i ovde se slede ciljevi od delimično različitih do suporstavljenih. To dokumentuje rušenje vlade Kosova krajem maja, posle samo šest nedelja mandata: Vašington se otvoreno stavio na stranu protivnika tadašnjeg premijera Aljbina Kurtija dok je EU sve moguće činila ne bili Kurtiju spasila fotelju. Zapadnoj politici nedostaje srednjoročna strategija za Balkan, koja bi nadilazila državne i partijske granice a ne bi bila ograničena na trajanje mandata jedne vlade na Zapadu.

Iskusne nemačke diplomate, koje su provele puno godina na vodećim pozicijama u zemljama Balkana, u međuvremenu izražavaju duboku sumnju u izglede za uspeh berlinske politike prema Balkanu. Umesto tzv. jakih muškaraca u pokušaje rešavanja bi trebalu puno više uključiti civilno društvo. Pre svega se podcenjuje uloga medija, koje vladajuće političke klase instrumentaliziraju ne bi li uticali na ljude. Jer dok se vlastodržci na Balkanu verbalno prezentuju kao vatreni Evropljani i još vatrenije demokrate, njihovi mediji sirovim lažima i najdrskijom manipulacijama stanovništvo pozicioniraju protiv EU, NATO, USA i zapadnih vrednosti.

I nepostojanje migracione strategije EU nanosi velike političke štete. Kad je 2015/16 više od milion izbeglica preko “balkanske rute” dospelo pre svega u Austriju i Nemačku, tada su tzv. jaki muškarci ubrali poene u zapadnim prestonicama jer su zatvorili granice a time i blokirali ovaj izbeglički koridor.

Danas problemi leže negde drugo. Dok Nemačka iz balkanskih zemalja ciljano privlači lekare, medicinske sestre i IT-eksperte, na Balkanu ionako nedostatnoj medicinskoj opskrbi preti da kolabira. Sem toga već godinama traje bukvalno masovni egzodus radne snage, školovane i neškolovane. U cugu pre četiri godine uvedenog „Zapadnobalkanskog propisa“ destine hiljada jedva obrazovnih radnika došlo je u Nemačku: važenje tog propisa je produženo. A problem će se zaoštriti, jer je Nemačka od marta dodatno olakšala dobijanje dozvola za rad i boravak stručnjacima iz Jugoistočne Evrope.

U međuvremenu vlastodršci na Balkanu sa onima koji su ostali u domovini -često manje obrazovanima koji neretko migriraju iz provincije u gradove- imaju lakši posao nego sa emigriranim kritičkim intelektualcima. Ali i EU i USA ne žele to da vide. Balkan, kojim dominiraju krize, bi srednjoročno mogao opet sa sklizne u vojne konflikte.

Plan se može izčitati iz krvavih ratova pri raspadanju višenacionalne Jugoslavije. Tada su vodeći političari svih nacija svoje zemljake godinama sistemski napujdavali protiv susednih naroda a sve ne bi li skrenuli pažnju sa sopstvene nesposobnosti da pokrenu zamajac privrede i time omoguće makar malo blagostanja za izrabljeno stanovništvo.

Naznake te „tehnike“ su i danas vidive. Bosna-Hercegovina je blokirana permanentnom svađom muslimanskih Bošnjaka, pravoslavnih Srba i katoličkih Hrvata. Isti političari već decenijama utvrđuju svoju vlast time što u jednom perpetuum mobile propovedaju napade dve nacije na njihovu treću i tako doprinose homogenizaciji „svojih“ zemljaka. A kako EU kao partnere prihvata korumpirane političke elite “ona se faktički stavila na stranu protivnika reformi i odvela proces EU integracija ab absurdum”, kaže Bodo Weber, nemački ekspert za Balkan.

U Srbiji se opet radi na zaštiti Srba u susednim zemljama, ovog puta u stilu „Velikosrbskog-light-programa“. Albanija i Kosovo tiho i skoro nečujno odrađuju program njihova ujedinjenja: nema više carinskih dažbina i graničnih kontrola a planirane su i zajedničke ambasade u inostranstvu. I opet EU i USA ne žele ništa da vide, jer niko ne zna kako na to treba da reaguje.

Jedan od najiskusnijih nemačkih diplomata u regionu je slavistkinja Gudrun Steinacker, koja je bila nemački ambasador u Makedoniji i Crnoj Gori. Ona žestoko kritikuje politiku EU prema Jugoistočnoj Evropi: „Jarca proglasili za baštovana. Pa jel sad iste vlade sa skoro pa uvek jednim te istim političarima (koji su od Zaokreta 1989 na vlasti na Zapadnom Balkanu i to sa ne baš beznačajnom podrškom EU te njenih država-članica i koji su odgovorni za ovu žalosnu situaciju) treba tu situaciju da dovedu u red ? Začudno je da se EU čini tako ignorantnom, naivnom, arogantnom i nezainteresovanom“.

Jedan od razloga političkog neuspeha EU je i taj bukvalno balkanski prototip -nastao pre koju deceniju- po kojem se muva na desetine hiljada diplomata, balkan-političara, ekspertskih političara zapadnih vlada i partija kao i gomila ekspertica i eksperata na terenu. U svakoj od mini-država Jugoistočne Evrope članice EU imaju bilateralne ambasade. Paralelno sa njima su svuda predstavništva EU, personalno i financijski itekako obezbeđeni, uz puno predstavnika mnogo internacionalnih organizacija poput UN, UHCR, UNESCO, FAO, UNEP, OEBS, Savet Evrope, MMF, Svetska Banka, EBRD – da samo poneku navedemo. I šta se onda dešava: političari i „eksperti za Balkan“ iz zapadnih političkih savetovališta jedni drugima izdaju potvrde o ispravnosti politika koje vode te cementiraju tako sopstvene navodno bezalternativne političke koncepte.

Stoga se nije čuditi da praktično ni jedan od tih silnih eksperata nije prošlog oktobra očekivao blokadu pristupnih pregovara za Albaniju i Severnu Makedoniju od strane Francuske, Danske i Holandije – vladao je sveopšti konsenzus da će oni biti započeti. A i ono što je proisteklo iz te blokade je tako tipično za EU: Komisija je krajem marta ipak otvorila put za pristupne pregovore sa ove dve države: naširoko kozmetičkom revizijom pregovaračkih principa.

No u strukturalnim deficitima balkanske politike Brisela to ne menja ništa. Podela pozicija u samoj EU -po sve zadovoljavajućem nacionalnom ključu- često znači da stvarna ekspertiza ostaje u zapećku. U EU-Komisiji je Španac Josep Borrell kao Visoki predstavnik za spoljne poslove istovremeno zadužen i za balkansku politiku Unije. Grčka vrhunska diplomatkinja Alexandra Papadopoulou, danas ambasadorka u Washingtonu, je dve godine na Kosovu vodila EULEX najveću EU misiju u inostrstvu, koja je 2018 posle deset godina bivstvovanja spekatkularno krahirala. Bivši slovački ministar spoljni Miroslav Lajčak je novi EU izaslanik za pregovore između Srbije i Kosova.

Samo: svo ovo troje top-ljudi dolazi iz zemalja koje em odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova em zastupaju principijelno prosrpske pozicije. I kako onda da pod tim okolnostima Kosovo bude podržano da izgradi demokratsku, suverenu državu ? Kako Srbija da bude dovedena da se pomiri sa samostalnim Kosovom, što je oficijelni cilj evropske politike na Balkanu?

Glede puno drugih internacionalnih kriznih žarišta i vrelih ratova tema Jugoistočna Evropa ni u USA ni u EU nije na listi prioriteta. Zapadna politika se najčešće iscrpljuje u tome što gomilu konflikata omete pod tepih, da ne bi izbijali u oružane sukobe. Ta politika čekanja i zamrzavanja -bez konkretnih rešenja za probleme- tera puno eksperata i diplomata da diskutuju „štedivo“.

Što se onda oslikava i u njihovim često besmislenim izjavama. Srđan Borovčanin, direktor Transparency International u Bosni-Hercegovini, kritikuje neobavezujući politički govor vodećih reprezentanata u zemlji, koji liči na slavnu „Ako kaniš pobijedi ne smiješ izgubiti“.

Zakukuljeni izveštaji o uspehu

U sličnoj opštosti -i čitljivi samo za involvirane- su redovni godišnji Izveštaji o uspehu EU Komisije za svaku pojedinačnu balkansku zemlju; zakukuljene formulacije više zamagljuju nego što pojašnjavaju situaciju. Iz njh političari na Balkanskom poluostrvu mogu da skrpe ono što navodno njihove pozicije ojačava. Konkretni deficiti -sa jasnim ukazivanjem na problem i uzrok problema kod napora u reformama i modernizaciji- se ne spominju. Jel bi to bilo mešanje u unutrašnje stvari suvernih država, što je, jelte, dostojno prezira.

Lične veze vodećih političara i službenika EU sa političkim elitama u Jugoistočnoj Evropi je teško proceniti. Svako malo su aktuelne optužbe za korupciju. Već 2016 je Služba za reviziju EU u jednom specijalnom izveštaju konstatovala da je veliki deo finasijske pomoći iz Brisela za približavanje država Balkana Uniji (IPA-sredstva) „često bio pogrešno usmeren“. Izgradnja pravne države ili suzbijanje bujajuće korupcije nisu ostvareni. Takođe je kritikovano nedovoljno uključivanje i jačanje civilnog društva te nezavisnih medija.

I novčani tokovi EBRD, MMF ili bilateralnih razvojnih organizacija poput DEG ili GIZ su često vredni diskusije. Na primer gradnja jednog hotela u Crnoj Gori (koji je ruinirao celokupnu plažu primorskog Petrovca) ili finasiranje na stotine malih hidroelektrana u svim zemljama regiona (koje po analizama ekoloških organizacija nanose ogromne ekološke štete) nailaze na široki otpor kod stanovništva i bivaju zloupotrebljene za preraspodelu javnog novca u privatne džepove.

Balkansko poluostrvo je tradicionalno povezano sa Zapadnom Evropom kroz mnogobrojne i široke lepeze kontakata. Samo u Nemačkoj sada živi preko milion ljudi odatle. Sličan broj njih se naselio u Austriju. A i Švajcarska je omiljena među iseljenicima. Čak i iz najmlađe članice EU, Hrvatske, se -u prve tri godine od učlanjenja 2013- oko 5 odsto celokupnog stanovništva preselilo pre svega u Nemačku i Austriju.

Ekonomije zemalja Balkana su skoro u potpunosti orijentisane na EU. Sa druge strane: milioni Nemaca i Austrijanaca svoje odmore provode na jadranskoj obali Hrvatske. EU firme su apsolutni lideri u direktnim investicijama i u regionu zapošljavaju na desetine hiljada ljudi. Napokon, šest država Balkana: Srbija, Albanija, Bosna-Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija i Kosovo su, u međuvremenu, sve okružene samo još članicama EU.

Jugoistočna Evropa je za USA i Rusiju tradicionalno sporedo bojište za njihova svetsko-politička sučeljavanja. I dok se čini da USA skupa sa EU u takmmičenju sa Moskvom na puno polja pobeđuje (primer: Crna Gora i Severna Makedonija su najnovije članice NATO), Rusija dobija svojim soft-power instrumentima.

Uticaj ruskih državnih medija poput Sputnika i RT je u međuvremenu ogroman. Mediji Jugoistočne Evrope, koji su vazda bili i ostali u ekonomskim problemima, rado preuzimaju besplatne priloge iz Moskve, koji svoju atraktivnost pojačavaju objavom na tamošnjim lokalnim jezicima. Sadržinski se u njima širi atmosfera protiv “Zapada” i iznose “dokazi” kako je ruski model nadmoćniji od zapadnog načina življenja.

Ruski predsednik Vladimir Putin sa svojom “dirigovanom demokratijom” je veliki idol za “iliberalnu demokratiju” Mađarskoj Viktora Orbana, koga sa svoje strane obožava premijer Slovenije Janez Janša. Putina kao idola doživljavaju i srpski predsednik Aleksandar Vučić, vođa bosanskih Srba Milorad Dodik kao i u međuvremenu smenjeni dugogodišnji makedonski premijer Nikola Gruevski.

Iz vizure milijardi eura troškova (za izbeglice pre svega u Nemačkoj i Austriji za vreme jugoslovenskih ratova 1991-2000 kao i vojnog obezbeđivanja krhke situacije na Kosovu od strane Bundesvera) region Balkana uopšte nije tako nebitan da bi smo ga tek tako u Berlinu smeli ostaviti u zapećku.

Vreme je za kriznu prevenciju

Suštinski koordinacioni sistem za budućnost Jugoistočne Evrope bi morao uzeti u obzir sledeće tačke:

1) stvaranje nadpartijskog i naddržavnog programa EU i USA;

2) obustavu saradnje sa autokratama regiona;

3) davanje EU pomoć samo u slučaju realizacije reformi;

4) reformu partijskog sistema u pojedinim zemljama Balkana;

5) jačanje civilnog društva kao partnera za razgovore i pregovore;

6) podršku nezavisnim medijima uz obuzdavanje ruske propagande;

7) uspostavljanje “komisija za istinu” za sučeljavanja sa prošlošću;

8) temeljnu reformu školskih knjiga i obrazovanja nastavnog osoblja;

9) širenje omladinske razmene;

10) podrška naučnoj razmeni i saradnji;

11) profesionalizacija Zapadnih balkan-političara, diplomata i službenika.

Iako je trenutačno puno problema na Balkanu na prvi pogled pacifikovano: ne treba da dolazimo u situaciju poput one s kraja 1980-tih i početka 1990-tih kad su preteće nasije i tektonski poremećaji u regionu bili omogućeni našom pasivnišću. Evropskoj uniji i USA balkanske države nude mogućnost da kroz kriznu prevenciju pozitivno utiču na političke razvoje.

*Autor je docent na Univerzitetu Duisburg-Essen, dugogodišnji šef-korespondent nemačke novinske agencije DPA na Balkanu

Tekst je preuzet sa portala Internationale Politik, prevod: Mirko Vuletić