„Rusija nema ništa pozitivno da ponudi Srbiji“: Bivši britanski diplomata u intervjuu Demostatu

On smatra i da je budućnost Srbije u EU i ocenjuje da Rusija nema ništa pozitivno da ponudi Srbiji. Govoreći o navodima predsedavajuće Odbora za spoljnu politiku britanskog parlamenta Ališe Kerns o švercu oružja na KiM, Ser Ajvor Roberts kaže da parlamentarci Velike Britanije ili drugih zemalja ne bi trebalo da pogoršavaju sitaciju i sprečavaju dogovor širenjem očigledno lažnih informacija. Kad je reč o navodima jednog medija da je Kerns agent britanske službe, te da britanski obaveštajci navodno postavljaju temelj za novi rat na KiM, Ser Ajvor Roberts kaže da bi „i ne baš bistro dete primetilo da je reč o besmislici“.

DEMOSTAT: Bili ste ambasador Velike Britanije u Jugoslaviji od 1994. do 1997. Da li biste mogli da uporedite tadašnju situaciju sa današnjom Srbijom po pitanju odnosa Srbije prema Zapadu – EU i SAD?

Sasvim je nemoguće uporediti ove dve situacije. U vreme kada sam bio u Beogradu, Srbija je bila izopštena iz međunarodne zajednice, pod sankcijama i blizu rata sa NATO-om. Bilo je to veoma teško vreme. Sada, naravno, Srbija uživa skoro 25 godina mira i odnosi sa Zapadom su blizu normalnih, osim trvenja koje su izazvale dve nezaceljene rane od raspada Jugoslavije: Kosovo i kontinuirana nestabilnost u Bosni.

DEMOSTAT: Velika Britanija i SAD do poslednjeg trenutka nisu bile za raspad Jugoslavije, za razliku od nekih drugih evropskih zemalja. Mislite li da se Jugoslavija mogla sačuvati, makar kao labava konfederacija? Da li bi to sprečilo krvave sukobe koji su usledili?

Da, mogla je biti očuvana. I da, u tom slučaju bi bila pošteđena ogromnog razaranja i patnje. Rat nikada nije najbolje rešenje za bilo koji problem. Ali bila bi potrebna spremnost svih strana da prihvate mnogo decentralizovaniji sistem u očekivanju brze tranzicije u punopravno članstvo u EU, što bi u izvesnoj meri ublažilo nacionalističke žalbe. Nažalost, nacionalisti su u velikoj meri pobedili na prvim višestranačkim izborima u Jugoslaviji i sa Miloševićem i Tuđmanom u prethodnici ubrzali njen katastrofalni, krvavi, nasilni raspad.

DEMOSTAT: Da li je NATO bombardovanje moglo da se spreči mudrijom politikom srpskog rukovodstva?

Opet, rat nije dobro rešenje za međunarodne probleme. Na Kosovu je postojao problem koji je trebalo rešiti i svi mi treba da delimo deo krivice za to što nije bilo mirnog rešenja. Da smo kolektivno mogli bolje da predvidimo stvari, onda bi Kosovo bilo deo mirovnih pregovora u Dejtonu i možda bi se postigao sveobuhvatan dogovor. Ali Zapad je očajnički želeo da okonča rat u Bosni, koji je tri godine potpuno okupirao diplomatski prostor, a Milošević nije bio ni voljan ni politički dovoljno jak da se dobrovoljno prijavi da stavi Kosovo na sto. Čak i nakon što sam napustio mesto ambasadora, vraćao sam se dva puta 1998. godine kao tajni izaslanik britanskog ministra spoljnih poslova kod Miloševića, kako bih ga podstakao da krene putem mira. Sve do Dejtona, Kosovare je vodio Ibrahim Rugova, koga sam smatrao prijateljem i koji je svakako bio čovek mira i mislim da je Milošević to uzeo zdravo za gotovo umesto da radi sa njim.

DEMOSTAT: Da li mislite da se NATO bombardovanje Srbije, za koje je, pored NATO-a, odgovoran i Miloševićev režim, i danas koristi za širenje antizapadnog raspoloženja u Srbiji i jačanje proruskog narativa?

Naravno. Ali to je razumljivo iz srpske perspektive i tu ne možemo ništa da uradimo osim napornog rada da što pre uvedemo Srbiju u EU gde je njena budućnost. Rusija nema ništa pozitivno da ponudi Srbiji.

Budućnost Srbije je u Evropskoj uniji. Rusija nema ništa pozitivno da ponudi Srbiji.

DEMOSTAT: Šta mislite o francusko-nemačkom, odnosno evropskom sporazumu? Priština je preuzela obavezu formiranja Zajednice srpskih opština, ali to još treba da ispuni. Da li to vidite kao glavni razlog zastoja u procesu i da li ste optimista da će nakon formiranja ZSO biti moguće pristupiti implementaciji sporazuma?

Jasno. A obaveze koje je jedna strana već preuzela moraju se poštovati. Ali realizacija Zajednice srpskih opština nije sama sebi cilj. Ono što je važno jeste da se zadrži zamah ka konačnom sporazumu i stoga moramo da nastavimo da razgovaramo o obliku tog sporazuma.

DEMOSTAT: Iz britanskih intelektualnih krugova u više navrata dolazilo je mišljenje da je podela najbolje rešenje kosovskog problema. Kako Vi to vidite? Ranije ste se zalagali za razmenu teritorija; šta sada mislite o tom mogućem rešenju?

Najbolje rešenje za pitanje Kosova – kao što je bilo i za probleme u Hrvatskoj i Bosni – je da se ljudima omogući da ostanu u svojim domovima i da se njihova ljudska prava i prava kao manjine poštuju od strane većine dok oni, zauzvrat, prihvate vladavinu prava države u kojoj žive. Masovne migracije, kakve smo videli iz Krajine, nisu dobro rešenje i ako su teritorijalne razmene konsenzusom bile jedini način da se to izbegne, onda im treba dati pravo da budu razmatrane. Naglasak mora biti na konsenzusu. Badinterova komisija nije dala dovoljnu težinu ovoj mogućnosti, zaključivši da bi republičke granice trebalo da postanu međunarodne. Ali nadam se da su sadašnji pregovori o Kosovu na putu da dovedu do sporazuma.

DEMOSTAT: Od Ahtisarijevog plana do Ohridskog sporazuma, autonomija Srba na Kosovu nije upitna. Naša istraživanja i interne analize uočavaju distancu prema Zapadu i francusko-nemačkom planu. Ipak, sa promenom vladine retorike, vidimo i potencijal da većina prihvati francusko-nemački plan kao nešto što bi se moglo smatrati kompromisom. Ali postoji samo put za normalizaciju ako Srbi dobiju određeni stepen autonomije i zaštitu kulturno-istorijskih spomenika. Smatramo da bez autonomije nema srednjoročne i dugoročne normalizacije i da se bez nje teško može postići mir. Kako vidite pitanje autonomije Srba?

Ne verujem da se tu postavlja pitanje: srpska manjina će dobiti autonomiju. Ovo je deo bolnih kompromisa koje će kosovsko rukovodstvo morati da napravi. Ali biće bolno sa obe strane.

Srpska manjina sa svoje strane mora da prihvati da se autonomija odnosi i na kulturu i privredu i na lokalnu samoupravu, a ne na pravo na otcepljenje – to je gorka pilula koju srpska strana mora da proguta zauzvrat. Ovo će biti težak sporazum za finalizaciju, ali svi moraju razmišljati o dugoročnim koristima, a ne o kratkoročnim bolovima.

DEMOSTAT: Poslanica i predsedavajuća Odbora za spoljnu poliitku britanskog parlamenta Ališa Kerns optužila je Srpsku pravoslavnu crkvu da je učestvovala u švercu oružja iz centralne Srbije na Kcosovo tako što su se navodno koristila vozila hitne pomoći, a oružje zatim istovarano u srpskim crkvama. Kfor i ambasador Velike Britanije na Kosovu negirali su te optužbe. Nedugo zatim na jednom portalu objavljen je članak u kome se navodi da britanska obaveštajna služba sprema novi rat na Kosovu, te implicira da je Kerns agent tajne službe. Kakav je vaš stav o ovim događajima?

Balkan u celini je plodno područje za teorije zavere, lažne vesti i dezinformacije. Kao što sam nedavno napisao, ne mislim da bi parlamentarci Velike Britanije ili drugih zemalja trebalo da se uključe u pogoršanje situacije i sprečavanje dogovora širenjem očigledno lažnih informacija. Tvrdnje Ališe Kerns o švercu oružja su besmislica. Što se tiče članka o kojem govorite, ne baš bistro dete bi primetilo da je njihova priča besmislica.

DEMOSTAT: Zapadni parlamentarci uputili su pismo visokim zvaničnicima EU, Velike Britanije i SAD i specijalnim izaslanicima Miroslavu Lajčaku, Gabrijelu Eskobaru i Ser Stjuartu Piču, tražeći promenu pristupa Srbiji u rešavanju kosovskog pitanja. Oni su kritikovali „nedostatak pritiska na Srbiju” i zaključili da napori EU i SAD da reše krizu ne funkcionišu. Kakav je značaj pisma, kako srpske vlasti treba da ga razumeju i u kojoj meri će zapadne zemlje uzeti u obzir ono što je rečeno?

Ponekad pomislim da moraju postojati dve Srbije: jedna koja stvarno postoji i druga koja postoji samo u glavama Vučićevih kritičara. Prvo, svako ko je bilo koje vreme proveo u regionu zna da pritisak na Srbe jednostavno izaziva tvrdoglavost „iz inata“ koja ne može biti od pomoći. Uverio sam se u ovo iznova i iznova. Drugo, trenutno ne postoji nijedna druga politička snaga u Srbiji koja može da ima većinu i neophodna ovlašćenja za postizanje dogovora o Kosovu. Tako da bi rezultat promene vlasti verovatno bilo stvaranje tvrdo desničarske, proruske koalicije, verovatno na čelu sa Miletom Dodikom koji, znamo, ima srpsko državljanstvo, s jedne strane, i sa druge strane proevropske koalicije, sa sedištem u gradovima. Takva situacija bi mnogo verovatnije dovela do građanskog rata u Srbiji nego do bilo kakvog dogovora na Kosovu, a region bi bio osuđen na još jednu generaciju pod izolacijom i nestabilnostima. Ne znam odakle tim parlamentarcima informacije, ali ako su zainteresovani za trajno rešenje kosovskog pitanja onda bi trebalo da puste Kurtija i Vučića da nastave sa razgovorima i podrže međunarodne pregovarače. Sada moramo svi zajedno da radimo na zajedničkoj viziji regiona koji je povratio političku stabilnost, ekonomski rast i slobodu kretanja.

Ser Ajvor Roberts bio je ambasador Velike Britanije u Jugoslaviji od 1994. do 1997. godine. Doajen britanske diplomatije važi za vrhunskog poznavaoca Balkana, a njegova diplomatska biografija je veoma raznovrsna. Pre nego što je 1994. godine imenovan za ambasadora Velike Britanije u Beogradu, Ser Roberts je službovao u Libanu, Parizu, Luksemburgu, Kanberi, Madridu… Tokom službe u Beogradu vodio je pregovore u ime međunarodnih posrednika – Lorda Dejvida Ovena i Karla Bilta – sa jugoslovenskim vlastima i bosanskim Srbima. Bio je uključen u pregovore o oslobađanju britanskih vojnika, koje su bosanski Srbi držali taocima u maju i junu 1995. godine. Beograd je napustio krajem 1997. godine, da bi narednu godinu proveo na Univerzitetu u Oksfordu, gde je pisao i držao predavanja o svom iskustvu u Jugoslaviji. Ser Roberts je objavio i knjigu „Razgovori sa Miloševićem“, u kojoj, između ostalog, opisuje i neke od najznačajnijih trenutaka početka krize na Kosovu.

Ser Ajvor Roberts je postavljen za ambasadora Velike Britanije u Republici Irskoj u februaru 1999. godine, nedugo nakon potpisivanja istorijskog Sporazuma na Veliki petak, koji je okončao tri decenije dugo nasilje u Severnoj Irskoj. Na toj poziciji bio je do marta 2003. godine. Nakon što je bio ambasador u Italiji, Roberts se povukao iz diplomatske službe 2006. godine, kada je i izabran za predsednika Triniti koledža na Univerzitetu u Oksfordu.

Intervju preuzet u celosti sa portala Demostat.rs.