Akademik Simović: Vučić i Dodik samo što jedan drugome nisu okačili Karađorđeve zvezde

Akademik Simović govorio je nedavno u u intervjuu za Radar.

Zašto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u novembru 2022. godine preko Srpske liste i SNS zahtevao da Srbi napuste kosovske institucije ako je znao da će, pod okolnostima kakve su trenutne, morati da zahteva da se u njih vrate?

Otkud bih ja mogao da znam šta je Vučić znao, mislio i nameravao, kada to, očigledno, ne zna ni on sam? Da on o jednom problemu danas misli jedno, a sutra drugo, a prekosutra treće, vidi se ne samo kad je u pitanju njegov odnos prema Kosovu. Setite se samo Savamale! Je li on u početku govorio da iza onog rušenja u Savamali stoje kompletni idioti? A je li kasnije izjavio da je ON inicijator, i da ON lično stoji iza svega toga? Vitez od Savamale!

Kupujemo rafale od Francuske, vraća se služenje vojnog roka od 75 dana… Kosovo se predaje, a kao da se spremamo za novi – boj na Kosovu? Kako ovo tumačite?

On je i u vreme pandemije kovida na ulice Beograda izveo vojne patrole sa dugim cevima!

Staje li sva srpska državnost na Kosovu u „pisarnice“, a zapravo administrativne kontejnere čije je postavljanje predsednik najavio?

Da li iko može očekivati da Srbima na Kosovu pomogne čovek koji je onako usrećio Srbe u Hrvatskoj?

Da li je, po vašem mišljenju, rudarenje litijuma prvo pitanje koje je unazad trideset godina zasenilo pitanje Kosova?

Imali smo mi pre toga i pitanje Srpske Krajine, i pitanje one Šešeljeve granice, Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, i ceo onaj besmisleni i nesrećni rat, pa smo u iste ruke prepustili i sudbinu Kosova, i sudbinu Bora i Majdanpeka, i sudbinu Jadra, i Zrenjanina, i sve neizvesniju sudbinu cele Srbije.

Oba pitanja spadaju u domen nacionalnih tema, pa opet, nedavno se pojavilo tumačenje da se pitanje litijuma nameće kako bi potonje palo u zasenak. Možemo li u trenutnoj društveno-političkoj atmosferi uopšte razgovarati bez teorija zavere? I ko je zaslužan za njihovo plasiranje?

Jedan problem se dramatično i spektakularno ističe u prvi plan, da bi se skrenula pažnja sa neke drame za koju vlast nema rešenja. Svesrpski sabor je organizovala ista ona politika koja je zapadnu granicu crtala na maločas pomenutoj liniji. I koja je Srbima u Hrvatskoj poručivala da nikad Banija, da nikad Glina neće biti Hrvatska! Bojim se da i od ovog sabora možemo očekivati iste rezultate. Oni u Loznici organizuju Dane sećanja na Srbe prognane u akciji Oluja. To je ruganje i tim prognanim Srbima, ali i Loznici. Oni su doneli i Deklaraciju o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. O zajedničkoj budućnosti, u času kad Srbi na Kosovu ostaju obespravljeni i napušteni. Napušteni od srpske vlasti. Na godišnjicu proboja Solunskog fronta, koju su pretvorili u Dan srpskog jedinstva i srpske zastave, Vučić i Dodik samo što jedan drugome nisu okačili Karađorđeve zvezde!

Vlasti proteste protiv rudarenja litijuma opisuju i kao izraz nezadovoljstva neinformisanih građana i kao pokušaje obojene revolucije. Šta ovim žele da postignu?

Povodom tih protesta, Vučić je izjavio: „Motkama, sekirama i puškama nećete postići rezultat!“ Pitam se gde je on video te motke, sekire i puške.

Istovremeno zove „srpsku struku“ da ponudi mišljenje, ali i ignoriše zbornik koji su izradile vaše kolege iz SANU. Kako nešto toliko neupitno, kako se projekat Jadar predstavlja, može da proizvede toliko oprečnih poruka unutar same vladajuće koalicije?

Oni mišljenje struke ignorišu, kao da ne postoji, kao što su ga ignorisali i u vreme planiranja Beograda na vodi. Naučni skup o projektu Jadar održan je u SANU 2021. godine. Iste godine je objavljen i zbornik izlaganja sa tog skupa. A na tom skupu je zaključeno – dopustite mi malo opširniji citat – „da bi realizacija projekta Jadar vodila ka masivnoj devastaciji prostora, trajnoj promeni karaktera predela, degradaciji biodiverziteta, zemljišta, šuma, površinskih i podzemnih voda, raseljavanju domaćeg stanovništva, prestanku održivih i isplativih poljoprivrednih aktivnosti, i uspostavljanju scenarija permanentnog rizika po zdravlje stanovnika obližnjih sela i grada Loznice. Autori takođe zaključuju da bi nastavak nekontrolisane realizacije sličnih rudarskih projekata doveo do ozbiljnih ekosistemskih poremećaja, degradacije životne sredine i bio bi indikator nesposobnosti državne, ali i šire društvene zajednice, da sagledaju štetnost ovakvih aktivnosti po javni interes.“ Ovako nedvosmisleni zaključci nisu smetali Vučiću da izjavi da će, otvaranjem rudnika litijuma, Loznica porasti, i postati kao Čikago, kao Peking i Moskva! Ništa manje! A Lozničani će imati toliko para da neće znati zašta da ih potroše! Kasnije će ovaj zastupnik Rio Tinta skočiti sebi u usta, i izjaviti: „Najvažnije mi je zdravlje našeg naroda!“

Kako je predsednik Vučić od „lobiste Rio Tinta“, kako su ga pojedini nazivali, za svega nekoliko dana došao do stava da „sumnja da će RT uložiti neophodna sredstva u sprovođenje ekoloških standarda“? Šta mislite, imaju li istraživanja javnog mnjenja, prema kojima skepsa raste, ikakvog udela u tom zaokretu?

Nije to ni prvi ni jedini put da on za ono što je juče ocenio kao crno, danas izjavi da je belo. Sve je prilagođeno slici koju on, po svom znanju i ukusu, stvara o sebi i svojim sposobnostima. On sebe predstavlja kako, ogrnut zastavom, sa Srbijom u naručju, leti kroz svetske bure i oluje. On izjavljuje: „Nikad me neće naterati da bilo koga volim više od Srbije!“ On u Ujedinjenim nacijama sedi ogrnut srpskom zastavom, zastava je postala deo njegove garderobe… Očigledno je da on uzima u obzir i ta „istraživanja javnog mnjenja“, i skepsu koju ona bude u građanima. On je spreman da se prilagođava svakoj situaciji, i da za Rio Tinto lobira, ali i da se kune da mu je zdravlje najpreče. Pa ko veruje…

Zaokret se možda desio, ali predsednik nije smanjio svoje prisustvo u medijima – štaviše, deluje da ga je povećao. Da li mu uspeva da bude tumač svih dešavanja? I koje teme izbegava?

On se ponaša kao maneken koji ne silazi sa javne scene. On na svoje televizije dolazi kad hoće i govori koliko hoće… Ali ja bih da ukažem na nešto drugo. Na činjenicu da je institucija predsednika republike odavno degradirana. Toliko degradirana, da na nju može da pretenduje i jedan Vulin. On je uoči nekih predsedničkih izbora izjavio: „Ako se Vučić ne kandiduje, ja ću se kandidovati!“ Uostalom, on se nedavno rukovao sa Putinom. Sam Vučić je ignorišući ustavne odredbe prigrabio svu vlast u zemlji. On se pita za sve, on odlučuju o svemu. Kao da se školovao u Pjongjangu, kod učitelja Kim Džong Ila.

Oko četrdeset ekoloških i opozicionih aktivista završilo je s lisicama na rukama, a oni na slobodi svakodnevno se provlače kroz medijsko blato. Iako negativna kampanja traje praktično od 2012. godine, da li je do sada ikada bila izraženija? Kako vam izgleda u odnosu na devedesete, vreme „stranih plaćenika i domaćih izdajnika“?

Milošević je na Trg republike protiv demonstranata izveo tenkove. Imam utisak da se Vučić još ne oseća toliko ugroženim. Uostalom, zar on nije proglasio da je Srbija pod njegovom vlašću ušla u „zlatno doba“? Tamo gde su, kako on kaže, živeli zmije i pacovi, on je podigao Beograd na vodi. A zmije i pacovi su se preselili u zgradu Glavne železničke stanice.

Jedna od osoba koje povezuju devedesete je Aleksandar Vulin, koji je krajem avgusta rekao da je „kao ministar policije i direktor BIA po savesti pravio spiskove onih koji nisu dobrodošli u Srbiju“ i da mu je žao što se tome nije posvetio više. Da li smo od čitave zaostavštine SFRJ preuzeli samo žbirovske navike? I šta o nama govori lista nepodobnih – glumci, pevači, aktivisti?…

Oni ne propuštaju nijednu priliku da Srbiju kompromituju kao problematičnu zemlju. Jedan od mnogobrojnih primera je i onaj venac koji je Vulin položio na Staljinov grob. Taj venac je njihova legitimacija.

Deluje da još jedno pitanje iz devedesetih dobija nove epiloge – gradonačelnik Beograda bi da Josipa Broza Tita „vrati u Kumrovec“, a da na vrhu Terazijske terase postavi spomenik Draži Mihailoviću. Kako ovo tumačite? Da li je reč o još jednoj dimnoj bombi koja treba da prikrije realne probleme ili realnom odrazu ideoloških stremljenja nosilaca vlasti?

Da znaju ono što ne znaju, ne bi radili ovo što rade.

Da li su ekonomski interesi zapadnih zemalja raskrinkali san o EU kao nekome ko će u nekom trenutku sprečiti razularenu autokratiju? Jer, Vučić ugošćuje Makrona i Šolca, Srbija potpisuje energetske sporazume s Amerikom, nedostupne javnosti…

Sedeći na onoj čuvenoj hoklici, Vučić je Trampu – u času kada Izrael priznaje nezavisnost Kosova – obećao da će Ambasadu Srbije premestiti iz Tel Aviva u Jerusalim. Kao da se radi o njegovoj privatnoj firmi. Ta scena govori sve o njemu, i o njegovom odnosu prema Trampu, ili Šolcu, ili Orbanu, ili Putinu, ili Makronu, ali i prema institucijama zemlje čiji je predsednik.

Jer, rezultati izbora i masovnost raznih protesta pokazuju da nezadovoljstvo i te kako postoji. Zašto politička artikulacija izostaje – zbog podela u opoziciji, skučenog medijskog prostora koji joj preostaje, nečega trećeg?…

Na jednoj od poslednjih velikih demonstracija u Beogradu demonstranti su sve zahteve saželi u jedan: „Vučiću, odlazi!“ Vučić nije čuo taj glas. A pitam se da li ga je čula i opozicija.