Ako unapred odustanete, sigurno nećete uspeti

Pomalo se išlo linijom manjeg otpora. Poznato je da opozicioni glasači, u principu, nisu mnogo disciplinovani i da ih čak ni u bolja vremena nije bilo lako proizborno motivisati. A pogotovo sada, u uslovima raširene depresije zbog opadanja zimskog protestnog talasa.

Zato se verovatno zaključilo da je bolje igrati na bojkot nego se mučiti da ljude izvedete na birališta, sa vrlo neizvesnim ishodom. Ja to mogu da razumem kao taktiku, ali nisam siguran u pozitivne posledice. A znam da kada se perje jednom prospe, teško ga je ponovo sakupiti – čak i ako to u nekom trenutku poželite, kaže u razgovoru za Danas poslanik i politički analitičar Đorđe Vukadinović.

* Opozicija se poziva na sporazum sa narodom, a da li mislite da u suštini leži nešto drugo u odluci o bojkotu?

– Ima verovatno i toga, makar na psihološkom i podsvesnom planu. A moguće da ih je neko i naplašio rezultatima nekih istraživanja po kojima, navodno, nemaju nikakve šanse za dobar rezultat. Ali ja mislim da, ako bi se ovih 6-7 meseci pametno iskoristilo i fokusiralo na nekoliko ključnih tema, opozicija uopšte ne bi bila bez šansi da zabeleži dobar rezultat. Uslovi naravno nisu ravnopravni, i čak i uz neka poboljšanja i dalje neće biti fer. Ali, na kraju krajeva, ipak sve zavisi od građana. Ako unapred odustanete, sigurno nećete uspeti.

* Stranci upozoravaju da je bojkot nedelotvoran, a Dragan Đilas čak smatra da je strancima opozicija potrebna u parlamentu kao ikebana.

– To poslednje je verovatno tačno. Ali da kažemo ovako: to da li će ili neće biti „fikus“ zavisi pre svega od njega samog. Sem toga, fikus možete biti i u parlamentu, kao i pod šatorom. Ali i ne morate. S druge strane, kao što sam već rekao. Izjave stranih diplomata – od Šibla do Mekalistera i Kukana – za mene nisu nikakvo „sveto pismo“, ali niko odgovoran ih neće ni potpuno ignorisati. Pogotovo ako od njih očekujete – štaviše, pišete im i molite ih – da se angažuju u vašu korist i da pritisnu Vučića za ustupke. Izlazak na izbore ima mnogo mana. Ali ja se pitam šta je alternativa? Pokazalo se da – sem neodgovornog junačenja po društvenim mrežama – nema ozbiljne spremnosti na neke radikalnije mere, pa čak ni za građansku neposlušnost u većim razmerama. Tako da, kad razgrnete vruću bojkotašku retoriku, u praksi vam ostaje to da ste praktično bez borbe SNS-u prepustili sve gradove i sve opštine. Ja tu uvek imam na umu primer turske opozicije, koja je u mnogo težim uslovima progona i vanrednog stanja uspela ne samo da opstane nego i da na ovogodišnjim izborima osvoji vlast u svim velikim gradovima.

* Šta će se dobiti bojkotom izbora ukoliko konstruktivna opozicija, radikali, LSV, LDP izađu na izbore?

– To što Vi pitate mene, ja pitam neke od ovih kolega što kažu da su bezrezervno za bojkot. Naravno da će izbori, čak i pod pretpostavkom da ne izađe bukvalno niko više sem radikala, LSV, LDP (plus, najverovatnije, Šapića i DSS – ali čak i bez njih) biti formalno pluralistički i legitimni – tim pre što ni izlaznost, po svoj prilici, neće biti drastično oborena. Zato je, najblaže rečeno, naivna mantra koja se ovih dana može čuti u stilu: „nećemo da dajemo legitimitet“, „nećemo u tome da učestvujemo“. Ali učestvuješ, majstore, i te kako učestvuješ. Bilo glasanjem, bilo neglasanjem. I, sviđalo ti se, ili ne, odluke te skupštine te se tiču i obavezuju, kako na spoljnom, tako i unutrašnjem planu. Bilo da je reč o Kosovu, porezima, akcizama, izvršiteljima ili komunalnoj policiji.

* I sam Vučić kaže da ga je baš briga što će minorna opozicija da bojkotuje izbore. Da li ga baš briga, ili je po sredi ipak neki prikriveni strah?

– Vučić, po običaju, folira. Ali mislim da mu je prvenstveno stalo do toga da u očima međunarodnih faktora ostavi utisak nekoga kome je stalo do kompromisa i ko je za njih spreman. A zapravo ga, što bi se reklo, „boli uvo“ i u sebi priželjkuje da u parlamentu nema pravu i oštru opoziciju – pod uslovom da može reći da je on, sa svoje strane, učinio sve što se može. A plašim se da mu i opozicija, na neki način, radikalizmom bez dovoljno pokrića u tome ide naruku.

* Zašto je Evropa ravnodušna prema položaju opozicije u Srbiji i da li joj je očuvanje Vučića važno u ovom trenutku zbog priče o Kosovu?

– Ne bih rekao da je baš potpuno ravnodušna. Ali je činjenica da joj – najblaže rečeno – briga o demokratiji i političkom pluralizmu u Srbiji svakako nije baš pri vrhu liste regionalnih prioriteta. Nije to ni prvi, ni najdrastičniji slučaj evropskih dvostrukih standarda – i ja se uvek čudim kako se moji prijatelji evro-entuzijasti uvek iznova tome čude. Mislim da im je prevashodni cilj da se očuva relativna regionalna stabilnost, a Vučića da puste da „obavi posao“. Ali da ga, po mogućstvu, ipak malo oslabe, ali sa opozicijom koja mu neće praviti problema oko realizacije „strateških“ stvari koje je obećao.

* Dosta skeptični ste bili i po pitanju pregovora – razgovora vlasti i opozicije oko izbornih uslova.

– Zato što je na tim razgovorima, pre svega, insistirala tzv. „međunarodna zajednica“ (tačnije, EU i SAD), pa nijednoj strani nije odgovaralo da ih unapred odbije, da ne bi ispali „nekooperativni“ u njihovim očima.

 * Verujete li da će ijedan zahtev opozicije, ali i NVO biti ispunjen pre zakazivanja parlamentarnih izbora, osim možda formiranja Nadzornog skupštinskog odbora?

– Mislim da će biti ispunjeno ponešto – ali verovatno ne i oni suštinski, koji se tiču istinske demokratizacije i nezavisnosti institucija. To je, otprilike, kao da kleptomanu pričate o tome kako nije lepo krasti, ili slepcu o bojama. Dakle, za mene se uopšte ne postavlja pitanje – da li će uslovi biti fer? Neće. Samo je stvar u tome da li mogu da budu nešto podnošljiviji i da li je moguće napraviti koliko-toliko ozbiljnu opozicionu mobilizaciju.

 * Da li ste skoro radili neka istraživanja i ko bi prešao cenzus ukoliko bi izbori bili sada održani?

– Radimo ih periodično, na dva ili tri meseca i mislim da imamo prilično jasnu sliku – što naravno ne znači da nisu moguća razna iznenađenja, poput, recimo, pojave Belog na predsedničkim izborima ili nešto slično. Da se izbori održavaju u nedelju, cenzus bi verovatno prešle samo četiri liste. Ova oko SNS sa blizu 50 odsto, i koalicije SPS-JS sa desetak. A od opozicije, cenzus bi prešao samo SZS (koji bi bio dvocifren) i, verovatno, Sergejev PSG, mada ni to za PSG nije sasvim izvesno. Razume se, ukoliko bi bilo bojkota, sve se tumba i onda, za početak, i SRS svakako prolazi. Tako da se, po svoj prilici, u zemunskom magistratu najviše raduju eventualnom bojkotu. Ali to kao da nikoga ne zanima. Naš ključni nalaz je, zapravo, da postoji čak dvadesetak procenata opoziciono – tačnije, antirežimski – nastrojenih birača, koji ne znaju tačno za koga bi glasali, nisu standardni apstinenti, ali nisu sigurni ni da li ima uopšte svrhe na izbore izlaziti. Ali definitivno nisu prorežimski. I umesto da se, svi skupa, borimo da izborno motivišemo tu populaciju, mi ih guramo u apstinenciju, iz koje ih onda neće biti lako po komandi izvući, ne samo za ove, nego možda i za neke naredne izbore.