Aleksandar Crkvenjakov: Ambasador sveden na izveštača, a treba da bude aktivan u kreiranju spoljne politike

Javna rasprava o ovom nacrtu zakona završena je u četvrtak, a odvijala se daleko od očiju javnosti kaže Crkvenjakov.

Kako dodaje, čini se da i ovaj nacrt zakona ima za cilj da isključi građane iz procesa donošenja odluka i da ojača poziciju ministra, pa tako predviđa da samo ministar ima mogućnost da odluči da li će doći do organizovanog konsultovanja šire stručne javnosti u oblikovanju spoljnopolitičkih odluka, ili ne”.

– Svaki ministar ima onoliko moći koliko je, ličnim kvalitetima, u stanju da apsorbuje iz zakonskih ovlašćenja. Naš je problem što se, već deceniju, ta moć svodi na kadrovsku kombinatoriku po hodnicima Ministarstva u Ulici kneza Miloša, dok se odluke o važnim međunarodnim poslovima generišu 500 metara dalje – na Andrićevom vencu. Ta adresa niti je zakonski ovlašćena za to, niti je procesno osposobljena. Spoljnopolitičke odluke bazirane na emocijama, „ćefu“, ili unutrašnjepolitičkom rejtingu, dugoročno nisu korisne. Iskreno, i ranije smo imali tri pola koja su se „nadmetala“ u kreiranju spoljne politike – Ministarstvo, Kabinet predsednika Vlade, Kabinet predsednika Republike – ali je, bar, to takmičenje znalo da donese i rezultat – ukazuje Crkvenjakov.

Upitan kako su do sada donošene spoljnopolitičke odluke i da li je i na koji način javnost uključivana, odgovara da je bilo pokušaja da se organizuju savetodavna tela, ali su se ona ugasila – nikoga nije zanimao njihov proizvod.

– Povrh toga, poslednjih godina smo pokazali da nam ni predstavnička demokratija ne radi kako bi trebalo, a kamo li participativna… Naravno, ne smatram da bi odluke o spoljnim državnim poslovima trebalo da se donose na narodnim zborovima, ali mnogo je ličnosti na Univerzitetu, po institutima, redakcijama, penzijama, nevladinim organizacijama… koje bi mogle da doprinesu oblikovanju naše spoljnopolitičke strategije, a nju, što može zvučati neverovatno, još uvek nemamo formalno utvrđenu. Ne može se celokupna naša spoljnopolitička aktivnost vrteti oko Kosova, postoji i more drugih izazova – navodi naš sagovniki, koji je i bivši ambasador Srbije u Bugarskoj.

Prema njegovim rečima, ovim nacrtom se propušta šansa da se nešto promeni.

On navodi da zakonom nisu dovoljno regulisana pitanja poput partrijskog karijerizma i nepotizma.

– Posledice već odavno gledamo. Malo-malo pa, čak i u ovako kontrolisanoj javnosti, izbije skandal vezan za MSP, ili oko „mladih snaga“, ili oko osoba koje su nedostojne da ponesu diplomatski pasoš Republike Srbije – kaže Crkvenjakov.

Na pitanje kakav će biti položaj ambasadora po usvajanju novog zakona, on kaže da ako smo počeli ovaj razgovor tezom o jačanju pozicije ministra, on bi ga završio potrebom jačanja položaja ambasadora.

– I ova verzija Zakona ga svodi na transmisiju, izveštača, a trebalo bi da bude aktivan faktor u kreiranju spoljne politike. U Članu koji nabraja poslove i ovlašćenja ambasadora nigde nećete pronaći reč „predlaže“. Uzgred da napomenem, Zakon ga čini odgovornim za apsolutno sve što se događa u zemlji prijema, a, recimo, nigde jasno ne definiše obaveze referisanja atašea – posebno mislim na one iz vojske i bezbednosti – navodi on.

Prema njegovim rečima, detaljno je razrađena unutrašnja hijerarhija informisanja i odlučivanja u ministarstvu, ali ne i u inostranstvu, te novi nacrt ne pruža odgovore na pitanje kada i kako ambasadoru referišu šefovi vojnog, obaveštajnog, policijskog, ekonomskog ili kulturnog predstavništva.

Kako dodaje, iz Nacrta Zakona se jasno ne vidi uloga Ministarstva spoljnih poslova kao servisa građana i srpske privrede.

– To bi, po meni, trebalo da bude osnovni postulat – da mreža naših predstavništava u inostranstvu bude spremna, opremljena, organizovana… da im se nađe u svakoj potrebi i u svakoj nevolji – zaključuje Crkvenjakov.