Aleksandar Gubaš: Vučić aktivno i posvećeno gradi kulturu laganja

I tada i sada, kako je rekao, izuzetno su retki bili epski protesti sa dvadesetak i više hiljada prisutnih: protiv Vučića su bila samo dva takva (oba u okviru 1 od 5 miliona), a protiv Miloševića nešto više, ali je on i duže vladao. Emisije sadrže reportaže sa lica mesta i komentare učesnika i organizatora, ali i precizne brojke učesnika svih protesta koji se trenutno događaju širom zemlje.

Gubaš je „strast“ prema prebrojavanju učesnika protesta stekao 9. mart 1991. godine, na prvom političkom protestu u kome je učestvovao i koji je za njega, kako kaže, bio toliko fascinantan događaj da ga je za ceo život zainteresovao fenomen politike na ulici i pitanje utvrđivanja stvarnog broja učesnika. Prema njegovim rečima taj broj je moguće dobiti samo brojanjem „u glavu“ jer ako želite da znate koliko nečeg zaista ima, najbolji i najprecizniji način je da to zaista izbrojite, koliko god to strpljenja iziskivalo.

– Razlika između protesta devedesetih i ovih trenutnih je što sada ima mnogo više malih protesta, s nekoliko stotina prisutnih, dok su razlozi za nezadovoljstvo u principu vrlo slični: izveštavanje režimskih medija, samovlašće, ugrožavanje građanskih sloboda i prava, izborne neregularnosti. Zanimljivo je da su i onda i sada masovni socijalni protesti bili vrlo retki, zapravo nepostojeći. Većina protesta imaju prvenstveno političke povode, a u suštini najjači razlog je uvek bio generalna revoltiranost bahatošću vlasti, bez nekog specifičnijeg razloga. LJudi će kod nas pre izaći na ulicu zato što ih uvredi predsednik države, nego zato što nemaju leba da jedu – primetio je Gubaš, koji je značajnu razliku između protesta „protiv Slobe“ i ovih danas, uvideo i u organizatorima.

Naime, kako kaže, devedesetih su proteste organizovale tada jake opozicione stranke, a najviše SPO, dok u poslednjoj deceniji najmasovnije proteste organizovale razne građanske inicijative, neformalne i Fejsbuk grupe. Razlikuje se i tipičan scenario protesta: devedesetih su nastupi govornika bili kruna protestne dramaturgije, dok su danas oni obično tek uvod u protestnu šetnju, koja je sad preuzela primat kao centralni događaj.

– Zanimljiva razlika je i u tome što se devedesetih u Srbiji skoro ništa nije gradilo, pa nije bilo komunalnih protesta lokalnog stanovništva protiv investitorskih aktivnosti, dok se sada gradi besomučno, stihijski i bez ikakvog obzira prema mišljenju i potrebama meštana, tako da smo u poslednje vreme svedoci prave eksplozije lokalnih antiinvestitorskih protesta i blokada, često veoma ozbiljnih i mnogo potentnijih od opozicionih aktivnosti – primetio je Gubaš i dodao da, što se parola sa protesta tiče, devedesetih su najčešće bile „Slobo – Sadame“ i „bando crvena“, dok je sada glavna krilatica „Vučiću – lopove“, što je ublaženija varijanta početne „Vučiću – pederu“.

Prema njegovim saznanjima, u celokupnoj istoriji Beograda, bilo je samo tri politička skupa za koje može sa sigurnošću reći da je učestvovalo više od 50.000 ljudi. To su 5. oktobar (između 80 i 120 hiljada), Miloševićev miting na Ušću 1988. godine (verovatno blizu 100.000) i doček Srpske Nove godine na Trgu Republike u januaru 1997. (oko 60.000). Blizu te brojke od 50.000 bila i protestna šetnja povodom gašenja Radija B92, u okviru zimskih protesta 1996/97. (afera „voda u koaksijalnom kablu“).

– Broj ljudi jeste važan, ali važno je imati na umu da je od samog broja učesnika ipak važnija mudrost i umešnost organizatora. Uvek rado navodim kao primer da Vuk Drašković ni sa 30.000 ljudi na ulici nikad ništa nije postigao, dok su studenti kod Terazijske česme 1991. godine uspeli da ostvare sve svoje zahteve s ne više od sedam-osam hiljada ljudi – primetio je Gubaš i dodao da: „gigantski opštenarodni protesti, kao što je bio petooktobarski, svakako smenjuju vlast, ali takav je u modernoj Srbiji bio samo taj jedan jedini. Naravno, svaka mala pobeda mnogo znači u toj vrsti vanparlamentarne borbe, ali da bi se došlo do takvih pobeda, potrebni su u prvom redu vrlo jasni i konkretni zahtevi, a takođe i harizmatična, samosvesna i kreativna politička snaga koja stoji iza njih. Mi trenutno nemamo ni jedno ni drugo, a bez toga nema ni kritične mase“.

Upitan da prokomentariše ko je prema njegovom mišljenju u prebrojavanju tačnog broja učesnika na protestima bliži istini, vlast ili opozicija, Gubaš ukazuje da su obe strane podjednako daleko.

– Otprilike za onoliko puta koliko vlasti umanjuju realnu brojku, opozicija je uvećava. Generalno je pravilo da organizator nekog skupa, bez obzira da li je u pitanju vlast ili opozicija, teži tome da naduva realne brojke, pa će tako vlasti za 30.000 ljudi na skupu SNS ispred Skupštine reći da ih je bilo 140.000, ili će za oko dve hiljade ljudi na Marini Abramović reći da ih je bilo preko pet hiljada – istakao je Gubaš.

On je konstatovao da za onog ko zaista broji ljude „u glavu“ veličina zimske jakne takođe ne pravi veliku razliku, svejedno mu je da li su ti ljudi u skafanderima ili goli. Komentarišući nastup Marine Abramović kazao je da je, prema njegovom mišljenju, njeno gostovanje platila i organizovala država.

– Dobro je što imamo kulturni događaj tog kalibra bez obzira na to ko ga je organizovao, ali nisam sasvim siguran da razumem tu neautentičnu potrebu SNS da se pokazuje kao zaštitnik savremene umetnosti, da naziva ulice po Endiju Vorholu i slično. Možda je to udvaranje onima koje predsednik doživljava kao nekakvu elitu i sa čije strane ne oseća dovoljno ljubavi, a možda je i nekakva predstava prema inostranstvu, da se pokaže koliko je ova vlast navodno savremena – kazao je Gubaš.

Aprilske masovne skupove sagovornik vidi kao relativnu pobedu opozicije, iako je, tehnički gledano, bila nadbrojana, budući da je SNS doveo pred Skupštinu otprilike 50 procenata više ljudi.

– Ako sa jedne strane imate nekoga ko je sa 800 ili hiljadu autobusa i uz veliku količinu pritisaka i ucena doveo pred Skupštinu ne više od tridesetak hiljada ljudi iz cele Srbije, a sa druge strane nekoga ko je s nula autobusa dobrovoljno doveo dvadesetak hiljada ljudi samo iz Beograda, jasno je ko je jači na ulicama prestonice. Verujem da je to i Vučić razumeo i da mu zbog toga nije bilo nimalo svejedno. Druga je priča što opozicija tog dana nije imala nikakvu ideju šta da radi sa svim tim ljudima i što je užasno proćerdala taj ljudski kapital, verovatno uništivši svaku šansu da u dogledno vreme ponovi takav odziv demonstranata – primetio je Gubaš.

On je konstatovao da od netačne procene broja ljudi najveću štetu mogu da imaju upravo sami organizatori, jer dolaze u opasnost da precene svoju stvarnu snagu.

– Laž nije protivzakonita, osim ako je pod zakletvom na sudu. Nemoralna svakako jeste, i tu nema nikakve razlike da li je u pitanju vlast ili opozicija. Kod nas predsednik države aktivno i posvećeno gradi kulturu laganja, po čemu se potpuno uklapa u svetski trend koji predvodi Donald Tramp sa svojom politikom tvitovanja „alternativnih činjenica“. Nekad pomislim da je borba za odbranu integriteta činjenica besmislena, jer oko nas nastaje društvo u kome svako živi u svojoj paralelnoj realnosti i u kome praksa deepfake intervencija na video snimcima postaje svakodnevna – kazao je Aleksandar Gubaš i zaključio da bi trebalo da postoji neki presek skupova činjenica oko kojih se većina slaže, jer će inače biti nemoguće držati ljudsko društvo na okupu.

Manipulacije lošim procenama

– Manipulišu obe strane (i vlast i opozicija), s jasnom motivacijom: organizatori skupova da svoj uspeh prikažu većim, a politički protivnici da omalovaže organizatore. U celoj ovoj igri često nenamerno učestvuju i ozbiljni novinari, prenoseći nepouzdane brojke do kojih su došli iz izvora za koje su verovali da su pouzdani (kao što je MUP), ili pokušavajući sami da paušalno procene broj prisutnih prema nekom vizuelnom utisku. Čak i ozbiljni terenski operativci iz policije greše u procenama i, možda pomalo neočekivano, daju demonstrantima nešto veće brojke od stvarnih: što se tiče protestnih šetnji, oni zapravo uopšte ne broje učesnike, već vrlo indirektno i neprecizno procenjuju njihov broj samo na temelju dužine kolone, a što se tiče statičnih skupova, zauzetu kvadraturu množe s nešto većim brojem ljudi po kvadratnom metru nego što je realno – primećuje Gubaš.

Mit o dve hiljade autobusa

„Očigledno je da su učesnici skupa podrške Vučiću masovno dovoženi autobusima o državnom trošku, kao što je jasno i da su autoprevoznici bili pod pritiskom da ne dovoze pristalice opozicije na skup 13. aprila ispred Skupštine. Želeo bih ovde da se osvrnem na mit o navodno dve hiljade autobusa koje je SNS dovezao u Beograd 19. aprila. Ubeđen sam da tog dana nikako nije stiglo više od hiljadu autobusa, a možda i ne više od 800, budući da se ispred Skupštine nije okupilo više od 30-35 hiljada ljudi“ prokomentarisao je Gubaš.

Metode prebrojavanja

Povodom načina prebrojavanja ljudi na protestima Gubaš ukazuje da je najprecizniji način „brojanje ljudi „u glavu“ – prebrojavanjem sa fotografije statičnog skupa ili sa video snimka skupa u pokretu. U poslednje vreme dostupni su video i foto snimci, dronovi i saobraćajne kamere, što, kako kaže, znatno olakšava utvrđivanje stvarnog broja ljudi. Kao dovoljno dobar metod pokazalo se i brojanje mimohoda demonstranata prostim okom – merenjem trajanja prolaska kolone pored izabrane fiksne tačke i procenom broja ljudi za minut“.