Aleksandar Ivanović: Unutrašnji lom u SNS je neminovnost

– Kada je nakon tri godine sve ovo dospelo u javnost, Tužilaštvo nije smelo da odbije zahtev za uvid u predmet pod obrazloženjem „dosta toga se saznalo iz medija“. Takav stav Tužilaštva ne doprinosi rasvetljavanju vrlo čudnih okolnosti. Naprotiv, produbljuje sumnje i utiče na stvaranje jakog utiska da se nešto krije u vezi sa Cvijanovim slučajem. Zato je neophodna nova, detaljna istraga svih okolnosti u vezi sa ovim slučajem – kaže u razgovoru za Danas advokat i predsednik Gradskog odbora Socijaldemokratske stranke Aleksandar Ivanović, odgovarajući na pitanje kako gleda na odluku Višeg tužilaštva da odbije zahtev za uvid u predmet Cvijan.

Da li ste slučaj Cvijan pratili i u kontekstu ubistva vašeg strica Olivera Ivanovića?

Taj slučaj prate svi građani Srbije do kojih u kontrolisanom medijskom prostoru dolaze takve vesti, i naravno da se komentarišu vrlo čudne okolnosti Cvijanove smrti. Nameće se pitanje ko je dovoljno moćan da od javnosti tri godine prikriva informaciju da Cvijan nije živ.

Pojedini političari i novinari tvrde da je ta vest o smrti Cvijana sakrivena od javnosti jer se na neki način poklopila sa ubistvom Olivera Ivanovića. Tvrde da je vlast izbegla da saopšti vest o smrti Cvijana jer bi dve smrti poznatih u kratkom roku bile previše i za Srbiju?

Ovo vaše pitanje možda najbolje opisuje stanje u kome živimo. Čak i da to nije tačno, o karakteru vlasti dovoljno svedoči to što šira javnost nakon svih ovih godina i načina na koji se vodi država ne isključuje ni takvu mogućnost.

Kako Aleksandar Vučić sa sigurnošću može da tvrdi da niko nije ubio Cvijana, čak ni Belivuk, kada su mnoge dileme oko njegove smrti, pa čak i mesta gde je sahranjen i dalje otvorene?

Predsednik Srbije nema Ustavna ni zakonska ovlašćenja da se bavi istragom i da presuđuje. Postavlja se pitanje zašto on to radi. Možda je svrsishodnije da umesto toga obavesti javnost zašto tri godine ćuti o smrti bliskog saradnika, za koga javnost zna da se u jednom momentu javno sukobio sa njim, pa da ga je čak Cvijan i prijavio policiji zbog napada i pretnji za ličnu bezbednost.

Tri godine su prošle i od ubistva Ivanovića, a istraga tapka u mestu, iako su još 2019. godine srpske vlasti tvrdile da imaju ime ubice. Zna li se uopšte ko su počinioci ubistva?

Od 16. januara 2018. godine pa do danas vidimo da se te tvrdnje plasiraju i organizuju vanredne konferencije za štampu samo onda kada Priština svojim potezima steže obruč oko Srba u istrazi Oliverovog ubistva. Prošlo je više od tri godine od ubistva, a zvanični Beograd i dalje najavljuje kako zna ko su izvršioci i kako napreduju u istrazi. Problem je što rezultate te istrage ne vidi niko sem njih.

Imajući u vidu sve te događaje opozicija, tvrdi da niko u Srbiji nije siguran, da postoji sprega vlasti i mafije. Delite li to mišljenje i da li je takvom stavu doprinela i svađa u samom vrhu vlasti na relaciji Vučić – Stefanović?

Slušajući međusobne optužbe čelnika Srpske napredne stranke, koji se nalaze na najodgovornijim pozicijama u državi, kada čujete kako jedni druge optužuju da su pomagali, pružali zaštitu i logistiku kriminalnoj grupi kojoj se stavlja na teret da je snimala sakaćenje ljudi, a onda delove tela topila kiselinom, prirodno je da u takvim okolnostima o svojoj ličnoj bezbednosti razmišlja svako ko odluči da javno istupi i podigne svoj glas.

Očekujete li u SNS lomove, ili će slučaj prisluškivanja predsednika i sve ostalo proći na medijskim prozivkama. Zašto opozicija bar u tom delu nije malo glasnija?

Njihov lom je neminovnost. Unutrašnji sukob u SNS-u nam je do sada otvorio afere Jovanjica, prisluškivanje predsednika Srbije, nakon čega je u javnosti procureo samo jedan od 1.720 snimljenih razgovora, slučaj Kokeza, itd. U krajnjoj liniji da nema tog njihovog unutrašnjeg sukoba, ja verujem da mi i dalje ne bismo znali da je Cvijan mrtav. Takođe, verujem da ćemo tek biti šokirani šta će se tu sve još pojaviti. To ne treba da čudi, oteti su gotovo svi mediji, strogo se kontroliše šta će od informacija ići ka građanima Srbije, žestoko se obračunavaju sa svima koji nisu na njihovoj liniji, pa je onda i očekivano da u tako nenormalnoj postavci najjače udarce zadaju sami sebi, boreći se za lične privilegije i što veće parče državnog kolača.

Dobar deo opozicije smatra da ovu vlast treba menjati, ali kako gledate na to što ta ista opozicija ne može da se dogovori ni oko čega?

Dobro organizovana opozicija, koja čak ne mora da bude u jednoj koloni, ali mora da ima koordinisane aktivnosti i dogovor oko međusobnog nenapadanja bi svakako značajno osvetlila unutrašnji sukob u SNS-u i dramatično ubrzala njihov pad sa vlasti. Nažalost, takvog dogovora u opoziciji još nema, što je veliki problem. Ko god veruje da će građani znati da kazne štetočinsku vlast, ali da neće uspeti da prepoznaju štetočinske poteze u opozicionim redovima, koji omogućuju duži opstanak ove ovakve vlasti, grdno se vara. Srbija ima primere iz prošlosti velikih opozicionara koji su donosili odluke pre svega vodeći se ličnim interesima, a ne kako što pre da se smeni štetna vlast, pa im je to i te kako zapamćeno od strane građana, uskraćena podrška i njihov politički domet limitiran na članstvo u nekom manjem upravnom odboru. Smatram to važnom lekcijom iz skorašnje prošlosti, jer istorija može da se ponovi.

Da li vas je pomalo iznenadila reakcija dela opozicije na najavu da bi se Boris Tadić možda kandidovao na predsedničkim izborima, ako nema boljeg kandidata?

Da i ne. Očekivao sam da bi najava takve kandidature mogla da poremeti lične planove nekim opozicionim igračima ali nisam očekivao da će biti takav intenzitet napada na njega. Da budemo precizni, Boris Tadić se nije kandidovao, već je rekao da ne isključuje mogućnost da se i sam kandiduje ukoliko opozicija ne pronađe boljeg kandidata, koji će imati šansu da pobedi Aleksandra Vučića. Kod svih tih analiza važno je uzeti u obzir da ih je Tadić već pobeđivao, a i kada je izgubio, izgubio je sa preko dva miliona glasova podrške. Dakle, kada pričamo o budućem kandidatu za predsednika Srbije, neophodno je da to bude neko ko može da dosegne te brojke.

Mnogi, ipak, smatraju da je Tadić imao šanse nešto da uradi u dva mandata i da je načinio brojne propuste?

O propustima iz tog perioda je u najvećoj meri govorio upravo Boris Tadić, i nikada nije bežao od te odgovornosti. Ja verujem da je lista dobih stvari iz tog perioda neuporedivo veća, a i karakter tadašnje vlasti u poređenju sa ovim što danas živimo je kao sudar dva različita sveta. Državničko iskustvo Borisa Tadića, iskustvo pobeda i poraza, će biti značajno za rušenje ove vlasti i to je nešto čega niko ne sme olako da se odriče.

Kako izaći iz otete i podeljene države?

Buntom! Zbog otetih institucija, otetih medija, otete slobode govora, otetih prirodnih resursa i svih štetnih poteza za ovih 9 godina njihove vlasti. Ekološki protest 10. aprila i veliki broj prisutnih građana uliva nadu da nas apatija nije u potpunosti obuzela. Ljudi su i te kako svesni da je ovo oteta, privatna država i sa tim se ne mire. Otimaju reke i isušuju ih zarad ličnog bogaćenja. Na mestu vodoizvorišta hoće da zidaju zgrade, vazduh koji dišemo je takav da se prečesto nalazimo na međunarodnim portalima kao najzagađenije mesto na planeti. Ekološke posledice ovakvog upravljanja državom će biti nesagledive po sve građane Srbije, a naročito po decu koja tek stasavaju. Po meni je samo važno da ne upadamo u zamku da ti takvi protesti nemaju političku konotaciju i da se to po svaku cenu distancira od opozicionih stranaka. Ovu vlast je moguće smeniti samo ako im se suprotstave organizovane političke grupacije uz podršku građana. Zato moramo da im jasno stavimo do znanja da ovo nije privatna država, da ničija nije gorela do zore, da ćemo se boriti za normalan život i da će u skladu sa zakonima odgovarati građanima Srbije za sve loše što su uradili.